Србија превазиђених планова

Само у Србији се безрезервно сматра да су проблеми развоја потпуно изучени, препознати и добро дефинисани. И то је наш први проблем. Стварност говори другачије. Најзначајније националне стратегије у области енергетике, саобраћаја, просторног планирања и друге нису се суштински мењале још од друге половине седамдесетих година прошлог века. Промене у међународном окружењу, ратови, нове технологије и нови развојни правци који су се у свету појавили током последњих тридесет година, остали су скоро потпуно непримећени за посвећену стручну елиту која ове планове израђује.

Јавност дискутује о идеји о изградњи једног новог великог канала. Међутим, стручна заједница мора да примети да иако је та идеја била деценијама присутна, она је данас потпуно технолошки превазиђена. Из недавне изјаве надлежног министра дознајемо да је у току израда просторног плана посебне намене за реализацију тог пројекта. Али, ко израђује тај план? Да ли су ангажовани стручни људи? Има ли међу њима људи које помиње професор Стојков? Да ли су они сагласни с потребом да се тај канал гради? Тај план ће обухватити простор од 10.500 квадратних километара у Србији. Тиме ће се утицати на приватну имовину која се у том простору налази. Део те имовине ће бити национализован. Чак и ако канал никада не буде изграђен, приватни власници неће моћи слободно да располажу својом имовином док је тај план на снази. Неки ће бити принуђени да граде бесправно. Да ли стручњаци ангажовани на изради овог плана осећају одговорност према приватној имовини тих људи?

Дакле, нису само политичари одговорни, јер се они, хтели –не хтели, морају ослањати на стручну и друштвену елиту.

Србија је, не заборавимо, потписала и ратификовала познату међународну Архуску конвенцију о учешћу јавности у доношењу одлука, почев од времена непосредно пре него што су одлуке предложене, укључујући и време кад су све дефиниције проблема и све опције решења и даље отворене. Закони о планирању и изградњи деценијама ускраћују ово право. Да ли су стручњаци развили и ставили на располагање многобројне и различите друге могућностикада се планирало и градило? Да ли су учествовали у стварним јавним расправама? Да ли су се суочили с људима о чијој приватној имовини се ради? Можда им се чинило лакше да пројекте и планове предају политичарима који одлучују о туђој, а не о својој имовини, судбини, здрављу итд. Колико је стручних људи напустило Србију јер нису могли да предложе другачија решења, а истовремено нису пристајали да буду само декорација и део погрешних одлука?

Недавно је у Србији изграђен један велики мост. Део стручне јавности био је против изградње, а део је учествовао у пројектовању и изградњи. Одлука о изградњи донета је а да проблем који се евентуално решава тим мостом никада није дефинисан нити су икада приказанадругачијарешењатог проблема. Ако се неко уопште изјашњавао, изјашњавао се за мост или против њега, као у филму „Три карте за Холивуд” – за четнике или за партизане. Шта је био суштински проблем – никада нисмо дознали. Да ли су можда посетиоци Аде Циганлије у претходном периоду били недовољно изложени утицају тешких метала и издувних гасова? Да ли је изражена нека нова потреба за превозом баш на тој линији? Да ли се та потреба могла решити бољим радом постојеће градске железнице, увођењем јавног речног саобраћаја, или чак већом ценом паркирања у неким деловима града, што би све било јефтиније и ефикасније, а боље прилагођено Београду? Да ли су политичари који су о том пројекту (и доследном додатном задуживању) одлучивали имали на располагању различите опције и различита схватања проблема? Да ли је вођена парламентарна расправа? Да ли је можда свима лакше без тих демократских процедура? Да ли је некима долазак на власт значајан баш зато што тих демократских процедура нема? Можда. Али зашто интелектуалци и стручњаци – елита – пристају да спроводе одлуке које нису донете у процедури која је прописана не само нашим законима, већ и међународним конвенцијама?

Због неефикасности, фиктивног планирања и неодговорности према демократским процедурама и правилима струке, Србија је данас највећи загађивач и једна од најсиромашнијих земаља Европе. Верујем у добру намеру и уложени труд проф. Борислава Стојкова, али управо су планови, стратегије и стандарди које помиње створили ситуацију неефикасности коју сад имамо. Ако признамо да постоји неефикасност, признајемо и потребу за новим,другачијим стратегијама и плановима.

У свету који се стално мења тешко је замислити да су проблеми развоја потпуно изучени, препознати и добро дефинисани. Такво самозадовољство и недостатак преузимања одговорности за стање земље нису залога за другачију и бољу будућност.

Програмски директор Центра за међународну сарадњу и одрживи развој