Српска труба далеко се чује

Да се српска труба далеко чује доказао је оркестар Бобана и Марка Марковића, чији је албум „Gipsy manifesto” на америчком сајту Worldmusiccentral.org проглашен најбољим у 2013. години.

Победника су изабрали слушаоци из целог света, а поред Бобановог и Марковог оркестра у конкуренцији су били и „Fanfara Tirana and Transglobal Underground”, „Кал”, фадо певачица Марија Ана Бобоне, Амир-Џон Хадад и многи други музичари.

Албум је објавила немачка издавачка кућа „Пирана мјузик”, a двојица музичара ову вест су пропратили на најлепши могући начин – бесплатним концертом за Српску нову годину у Владичином Хану.

– Никада више људи у овом граду нисам видео него те ноћи – каже Бобан Марковић у разговору за наш лист.

Краљ трубе, како га називају, не скрива задовољство и што је албум, на којем је потписао две песме, док је аутор свих осталих његов син Марко, постигао толики успех. Задовољан је, пре свега, због Марка, јер му се, како каже, све некако поклопило.

– Све што радимо, радимо за себе, да буде најбоље. И Марко је пресрећан, јер је ово велико признање за његов рад. А ради и музику за филм чији је радни наслов „Заувек”, редитеља Јасина Мјумјунова, који би требало да буде приказан на овогодишњем Берлинском фестивалу – каже Бобан Марковић којем је још отац Драгутин прорекао да му је судбина да буде трубач.

Деда Драгутин био је и Марков први учитељ, а када га је отац Бобан чуо једном приликом да свира, изненађен и задовољан дао му је да аранжира једну нову композицију и већ следећег јутра га одвео директно у студио. Песма је била објављена под називом „Родитељска срећа”.

Сада Бобан прича како се углавном он радује због свега што је Марко постигао.

– За филм је ангажован управо захваљујући албуму који је награђен. Филмској екипи се свидела једна нумера и питали су Марка да ли би урадио музику за цео филм. А радња се „врти” око једног трубача. Марко и за друге групе компонује, као и за певаче. Ето, имам Марка тако моћног који ће да настави ово што ја радим – прича поносно Бобан.  

Како ствари стоје, и Марка ће имати ко да наследи. И Бобанов петогодишњи унук Братислав увелико, каже поносни деда, лупа бубњеве.

– Има тог ритма у глави. Али, превише – каже смејући се, не заборављајући при том да помене и двогодишњу унуку Марију која ће да свира трубу попут деде.

– Ма, нек су живи и здрави. За сада сам пресрећан – каже трубач којег је „world music” магазин „Song Lines” својевремено уврстио на своју листу најбољих инструменталиста света.

Бобан Марковић вечерас са својим оркестром наступа у Глазгову, потом одлази у Лондон, а на питање пада ли му тешко тај „живот на точковима” искрено каже да је раније волео та путовања, а сада и не толико.

– Али, мора се. Стално се путује. Имамо више од стотину наступа у европским градовима годишње. У септембру имамо заказане наступе и у Америци, њих двадесетак. Већ смо наступали тамо и невероватно, али наши људи из некадашње Југославије плачу од среће. А америчка публика дивља уз нашу музику – прича Марковић.

Свирка у зору за 150.000 људи

На питање када ће да наступи пред београдском публиком, Бобан Марковић не зна тачно, али каже да ће наступа сигурно бити.

– Задњу свирку у Београду имали смо на „Бирфесту”. И то у три сата ујутро. Бунио сам се због тога, питао менаџера због чега је у то време заказао наступ, ко ће нам у те сате доћи?! Кад оно, народ тек кренуо да долази на „Бирфест”. На концерту 150.000 људи. Нисам веровао да је тако нешто могуће – каже Бобан Марковић.