Феномен губитника

На 11. европском првенству у Данској, рукометаши Србије постигли су резултат који се може сматрати највећим потонућем у историји учешћа нашег мушког рукомета на великим такмичењима, која је баш дошла до јубилеја од пола века (деби 1964.). На континенталној смотри је 13. место заузето и 2010. године у Аустрији, али је тада наша екипа била без континуитета појављивања на међународним надметањима, будући да се није квалификовала за три од претходна четири, док је овога пута стартовала као европски вицешампион...

За разлику од 2006. када је после деветог места рукометаша на Европском првенству у Швајцарској руководство националне рукометне организације поднело колективну оставку, сада је неизвесно само да ли ће се из националног тима повући неки од најстаријих играча, који већ годину дана „бирају” тренутак за одлазак. У јуну су квалификације за Светско првенство које следи кроз годину дана у Катару, али после десетих места на Олимпијским играма у Лондону и планетарном шампионату у Шпанији те дебакла у постојбини рукомета, чини се извесним да ће перјанице генерације која се прославила пре две године у Србији, са сцене сићи као губитници.

У сваком случају, ова селекција памтиће се и по феномену невероватних падова, без којих готово да није прошла ниједна иоле јача утакмица од Лондона наовамо. Као да је на највратоломнијем ролеркостеру из луна парка, у моментима када би досезао врх своје игре, следило је понирање нашег тима, који би после тога једва долазио себи. А сва минула пропадања, укључујући и епски пораз од Словенаца лане у кључном мечу, у којем се од „плус три” у 55. стигло до „минус два” у 58. минуту, практично је надмашила „вожња” у Архусу.  

У утакмици са Русијом која ће нас напослетку и елиминисати, српска репрезентација је повела са 9:5 па дозволила ривалу серију од 7:1, а друго полувреме почела не постигавши гол читавих осам и по минута. Два дана раније, наставак меча са Пољском, која је на полувремену заостајала четири гола, отворен је њеним налетом од 6:0. Да није само до селектора, видело се и прошле године у срећно добијеном квалификационом мечу у Русији, у којем је на клупи седео Љубомир Врањеш (покушај да се доведе за стратега је однео пет месеци, што тај потез Управног одбора РСС чини збиља катастрофалним), а Србија упркос седам голова голова вишка средином другог полувремена била без предности три минута пре краја.

Прави одговор на питање како је све то уопште било изводљиво, тешко је пронаћи и у рукометној литератури, у којој је што се тога тиче можда најинтересантније искуство данског селекторског мага Улрика Вилбека, који ових дана код куће хрли ка тријумфалном финалу величанствене тренерске каријере. У једној од својих књига о спорту који је учио и гледајући наше сјајне рукометашице из осамдесетих година прошлог века, објаснио је да играчима комбинује и у складу са њиховим психолошким профилима, које је сам утврдио. Један је везао за играче са ових простора...

Према Вилбеку, српски играчи најбоље играју када је ситуација на терену добра, а губе главу после пар лоших акција и зато је, где год радио, оне за које би установио да имају такве одлике, извлачио из игре чим уочи да их хвата нервоза. Уместо њих, уводио би оне са другачијим менталним склопом, за које је – изазов да играју управо онда када су кола кренула низбрдо. Када би они вратили контролу, поново би улазили „Срби”...

Било како било, рационалном објашњењу измиче податак да су српски рукометаши у Архусу на две позиције за које се веровало да су им најјаче имали убедљиво најслабији учинак: са места левог бека постигнуто је пет голова из 15 шутева, а са десног три у 14 прилика. Да ли је проблем до најискуснијих, којима је бивши шеф струке Веселин Вуковић пре годину дана желео да се захвали (како се чува интегритет селектора годинама показују медаљама окићени Хрвати, који су Голужи дали подршку и када му се супроставио најбољи рукометаш „свих времена” у избору ИХФ Ивано Балић), или до неколицине из средње генерације на челу са Марком Вујином, вероватно ће се показати онда када ови први препусте своја места, и на терену и у свлачионици (јунске квалификације са само две утакмице свакако неће бити мерило). А симптоматично је да они који су пре годину дана кривили Вуковића, сада главног кривца траже у Вујину.