Претенциозна штакара

У „Политици” од 15. децембра објављен је текст под насловом „Да ли нам је потребна зграда која лебди за 65 милиона евра”. Одговор је: не, не и нипошто не! У поменутом тексту читаоци се, углавном, на основу изјава директорке Центра за промоцију науке (ЦПН), обавештавају да се увелико приводе крају припреме за отпочињање градње зграде ЦПН-а. Питање у наслову је постављено крајње умесно, па се на њега крајње озбиљно треба и осврнути.

У питању је непромишљена, расипничка инвестиција коју би рационални мозак морао буквално одмах да заустави. Јер, евентуална градња представљеног центра, супротно изјавама директорке, била би атентат на здрав разум, на будућност науке, њене асове, на уздрману економију државе, на скромност која мора бити у сразмери са објективним могућностима друштва у целини.

Евентуална предложена реализација ЦПН значила би озбиљан коруптивни подухват који, у збиру са сличним, годинама држи Србију у врху земаља којима је због корупције срозан углед.

Подвала је већ почела. Најављена инвестиција од 15 милиона евра, док још није закопан ниједан ашов, попела се на 65 милиона евра! Како ће се кроз разне анексе ова сума повећавати то ни видовњаци нису у стању да кажу. Све зависи колико ће вешто да се, у крајњу цену, уграде вешти проценташи. Али ово жонглирање с ценом можда је безначајно у односу на друге невидљиве абнормалности.

У мојој колумни објављеној у Културном додатку „Политике” под насловом „Свадбена торта”, намењеној тада захукталој манији да у Београду граде врхунски светски архитекти, навео сам пример Захе Хадид са мастодонтом код „Шиваре”, Либескиндов облакодер, обоје девалвирајући Калемегданску тврђаву, сиви, депресивни, бетонски „облак” преко кога би се силазило с калемегданског шеталишта на савски амфитеатар. И, наравно посебно нападну ЦПН грађевину Волфганга Чепелера. Не спорећи ни случајно ауторитет и углед тих страних архитеката, написао сам да су у питању нечиста посла.

Страни архитекти са својим бироима оствариће профит, а наши инвеститори ће њиховим именима покрити своју намеру. А намера је што дуже развлачити магичну грађевинску дозволу. Што више одуговлачења, то више процената у игри.

У поменутом тексту написао сам: „Чист егзибиционизам је Чепелеров Центар за промоцију науке, који је без икаквих разлога предвиђен да буде гигантска сојеница, високо издигнута изнад тла, на танким, као рода штркљавим ножицама. Можда Чепелер није знао да су овде давно исушена ритишта, да су ту данас лепе куће и паркови. У такву кућу не би се могло ући без скупе опреме разних дизалица и механичких помагала.”

Нису ми познате реакције на ово моје мишљење. Прошло је годину дана од тада, о томе се ћутало, а архитекте су мислиле да је овај галиматијас одбачен, поготово зато што је земља у дубокој кризи, веома задужена, с армијом незапослених и с људима на казанима. И сад, одједном, као чупавац из кутије појављује се директорка ЦПН и говори о капиталним вредностима овог пројекта. Најављује скору изградњу, уз напомену да ће сви пројекти бити готови у мају 2014. Директорка је изјавила и да ,,93 одсто грађана жели овако модеран објекат” (!). Ово је ван сваке сумње скандалозна изјава. Ко је анкетирао грађане? Зар није било примереније да су се консултовали са научницима, архитектама, економистима, социолозима?

Добро је што је „Политика”, поред произвољности директорке, пренела изјаве највиших научних ауторитета САНУ и др Жељка Шљиванчанина, научног саветника из института „Винча”, који с разлогом тврди да озбиљни научници немају најосновнија средства за научни рад, да су „научни институти на ивици банкротства”. И сад, у шпицу економске кризе, и то мало што је преостало за науку треба под неприродним околностима потрошити на претенциозну штакару. ЦПН ће се градити уз неке кредите, али њих неће враћати проценташи него они које нико не пита како се расипају друштвена средства.

Ако су лобисти за Чепелера и директорка ЦПН неповерљиви према нашој стручној елити, нека се замисле над речима председника прошлогодишњег Бијенала у Венецији Паола Барата, који је поводом сличних дешавања изјавио: „Грађанско друштво чине појединци и институције које често нису способне да открију потенцијале које архитектура нуди. Ми неретко ангажујемо те архитекте и од њих се тражи да креирају запањујуће свадбене торте.”

Држава Србија не сме да остане глува ни на речи проф. др Бранислава Ђорђевића: „Научни радници Србије су листом против таквог расипања новца – новца из зајма. Консултовао сам се са стотинама научних радника и сви кипте од беса и негодовања.”

Председник Академије архитектуре Србије