Моша Марјановић се посвађао с – морем

У збирци спортских репортажа „Са лоптом кроз свет” (1944) М. Р. Белић је објавио казивање нашег голмана Јакшића, који се прославио на Првом светском првенству у фудбалу 1930, о догодовштинама на дугом путовању бродом „Флорида” од Француске до Уругваја. Ево шта је Велики Милован, како га је касније назвала уругвајска штампа, испричао шта се дешавало од укрцавања до преласка екватора:

И, приступили смо непознатом путу. Наше кабине раскошније од спаваћих соба ма ког луксузног хотела, путници и бродски персонал елегантнији од јунака са филма, узбуркано море, и ... све, све личи на сан.

Штипам се до крви, али јава је јава: елеганција, раскош и, ја у њима. О, Господе, да ли је то могуће?

Могуће свакако, јер ено тамо видим моје сапутнике: Милутинац скоро у неглижеу изваљен на столици за лежање сунча своје снажно тело; до њега скрушени Ђокић са иберцигером на себи, а мало даље Моша ... повраћа.

Човек без једног плућа, како смо Мошу касније назвали, посвађао се већ на самом почетку са морем, и у тој свађи преваљује скоро цео пут. Изузев једног нарочито мирног дана, Моша, наш јунак са палубе, проводио је скоро све време на палуби, јер тамо му је било најзгодније за његово вазда узнемирено благоутробије.

Убрзо по нашем доласку на брод дознало се ко смо и шта смо. Гостољубивим Французима па и свим осталим путницима наше присуство као да је донело нарочите радости јер, почев од гордог и елегантног заповедника брода, преко путника свих могућих нација и сталежа, па до последњег судопере бродске ресторације, наше друштво и разговор са нама као да је чинио нарочито задовољство.

Вазда предусретљиви они су радо задовољавали наше и најнемогућније жеље. Чак су нас позвали и на учешће у „океанском шаховском турниру”, на коме сам ја, иако нисам знао ни како се фигуре мичу, заузео треће место.

Не треба се збиља чудити, јер у ствари ја нисам ни играо. Једино што сам чинио ја сам лутао руком од фигуре до фигуре док ме неко не би гурнуо, што је био знак да том фигуром треба да играм. У том расположењу дошли смо до Екватора.

Причали су нам већ раније да сва људска бића која по првипут прелазе Екватор, морају бити крштена и по поморским обичајима. Како је ко знао тако и причао. Неко овако, неко онако, али у сваком случају мени је та прича личила на недостижност, па је зато никада нисам ни памтио.

Међутим, овога пута, једне вечери пред полазак на спавање, речено нам је: сутра, прелазимо центар земљине полулопте и ... биће крштења. Признати морам да ме је тај претстојећи догађај дуго задржао у будном стању.

У мојој машти рађале се свакојаке претпоставке: свештеник, км, обред итд. У том сањарењу и заспао сам. А пробудио ме је нечији глас:

– Дижи се! Крштење почиње.

Дигао сам се, разуме се, и још неумивен, у купаћим гаћицама, како нам је то дан раније речено, полетео у одељење за „крштење”. У моменту када сам приспео у то одељење видео сам безброј само из виђења познатог света, и ... Мому Ђокића и Хрњичека, који су озбиљна лица стајали са стране великог басена, на чијој се средини налазиле једне степенице и нешто даље од њих столица на води.

– Крштени смо, довикнуо ми је Мома Ђокић.

– Улази и седај на столицу, додао је Хрњичек.

И ја сам послушао. Успео сам се и сео на столицу. Скоро истовремено са друге стране пришло је и село на степенице једно непознато лице, које је одмах почело да ми сапуна лице.

Једва да ме је честито и премазао сапуницом, када је однекуд, иза себе, дохватио једну огромну дрвену бритву, налик на бријач, и почео да ме „брије”. Сматрао сам да обред „крштења” изискује ту процедуру и без икакве задње мисли зажмурио и предао му се.

Одједанпут сам осетио да ме нестаје. Истовремено вода ме је прогутала!

Када сам најзад опет био на површини све ми је било јасно: столица је била тако подешена да се у даном моменту заједно са лицем које се налазило на њој стропоштавала у бездан.

Запрепашћен, ја сам се сада као „крштен” прикључио групи „крштених” да бих нешто касније и сам присуствовао сличном церемонијалу нове „жртве”.

А кад је крштење завршено, сви „крштени” су могли на утакмицу која се састојала из тога што су по двојици „нововераца” везиване очи и стављани им у руке дугачки јастуци са којима су они насумце млатарали један другога, све док се један не би стропоштао.

Тада би победнику излазио на мегдан други „нововерац” и тако се утакмица протезала до краја; боље речено до последњег борца, који се задржао на мегдану и који је уједно био победник. На овој утакмици, као и на утакмици ходања на рукама, победио сам ја и добио два лепа поклона.

У част овог такмичења приређен је увече, разуме се без учешћа наших јунака са палубе, величанствен дансинг, на коме је истовремено изабрана и Мис брода. Ова ласкава титула припала је збиља најлепшој дами, која је за цело време нашег пута била оличење наших жеља.

Једино што нас при помисли на њу бунило био је њен пратилац, један горди и уштогљени Американац, једини ваљда од путника на броду који је са презрењем гледао на нас Србе. У сваком његовом погледу читали смо то; сваки његов покрет као да је говорио о његовој жељи да је нешто више од нас.

Излишно је говорити о мржњи која се у односу према њему све више распиривала у нама. Јача од жеље да освојимо првенство света у футбалу, била је жеља да се њему осветимо. Бирали смо само моменат. Бирали и изабрали.

Дан иза нашег „крштења” и ми Срби желећи да будемо оригинални, наметнули смо игру „Мртва кобила”. Намера нам је била да у њој учествује и тај уштогљени Американац, наш камен спотицања, па смо позвали на учешће и све остале путнике.

У жељи да и претставник Америке учествује, он је позив, иако са висине, ипак прихватио. Наша жеља је упола испуњена! Одмах за тим, разуме се, приступило се игри, која се састојала у прескакању погнутих саиграча.

Прескочени је на крају „ланца” морао и сам да подлегне. Американац је с лакоћом прескочио једног, двојицу, тројицу. Четврти, међутим, у моменту када је Американац био у ваздуху и потражио ослонца на „мртвој кобили”, нагло се спустио, те је Американац свом тежином лупио у гвоздени под палубе.

Резултат: сломијена рука која Американца везује до краја пута за његову кабину, док његова штићеница даноноћно проводи у друштву наших репрезентативаца.

У том се, ето, отприлике састојало наше путовање бродом „Флорида”. У свим тим згодама и незгодама учествовали су сви наши репрезентативци изузев Милутинца, који је по цео боговетни дан проводио сунчајући се на палуби.

Сутра: Председник Фифе први пожелео добродошлицу