Планови и приоритети – пример коридора

На мој текст објављен у „Политици”, г. Никола Јовановић реплицира на неуобичајен начин. Уместо евентуалног коментара онога што сам изнео као проблем Србије (површност, несистематичност, неодговорност), каже да се најзначајније националне стратегије у области енергетике, саобраћаја, просторног планирања (ваљда просторног развоја?) нису суштински мењале још од друге половине седамдесетих година прошлог века. Овакву оцену може да изнесе неко ко уопште не познаје те стратегије и планове или ко има лошу намеру. Сигуран сам да г. Јовановић нема лошу намеру. Истине ради, реч је о документима од државног, регионалног (покрајинског) или локалног значаја којих има и добрих и сасвим савремених, просечних и лоших, као и старомодних, само их треба знати разликовати.

Али да се вратимо на моју оцену коју г. Јовановић и не помиње – оцену о површности, несистематичности и неодговорности готово у свему, па и код спровођења планова и стратегија у Србији. Да бих објаснио ову оцену, навешћу један пример који то илуструје. Реч је о пројекту о коме се већ годинама пише и говори као о пројекту Коридора 11.

Европска унија је у два наврата поставила као развојни приоритет целе Европе повезивање свих европских држава мрежом аутопутева и друге инфраструктуре. Тако је до 2013. била утврђена дефинитивна мрежа од десет инфраструктурних коридора, чију реализацију је финансирала ЕУ из својих фондова или преко својих финансијских институција. Преко Србије су била постављена два европска коридора: Коридор 7 (река Дунав, једини коридор који има реку а не аутопут) и Коридор 10 (Салцбург–Загреб–Београд–Солун). Уз то, Србија је добила и два крака Коридора 10, крак Београд–Будимпешта и крак Ниш–Софија. Наша несистематичност и неодговорност је допринела да се средства намењена за те коридоре не користе на време и на прави начин, о чему је већ у више наврата довољно речено. Уместо да се ефективно користе понуђени фондови, институције и државни органи Србије су преусмерени на тзв. Коридор 11 (Београд – Јужни Јадран), све очекујући да ће ЕУ прихватити да прошири раније утврђену мрежу од 10 коридора. Наравно, уместо фондова ЕУ, данас део аутопута од Београда према Чачку финансирају и граде Азербејџанци или Кинези, под ко зна којим финансијским условима. Дакле, уместо концентрисања на оно што нам се раније нудило, а то су битни коридори 7 и 10, сада се концентришемо на нешто што је нама (некоме у влади) пало на памет да је приоритет non plus ultra.

И напокон, гле чуда, у октобру 2013. ЕУ мења своју политику око трансевропских коридора. Уместо 10 инфраструктурних коридора сада у њиховом програму за финансирање до 2030. постоји само девет коридора (http://ec.europa.eu/transport/themes/infrastructure/news/ten-t-corridors_en.htm). Коридор 10 више не стоји ни на карти ни у тексту, а Коридор 7 у делу кроз Србију је само тачкасто назначен, што значи да нема финансирања до 2030. ни за један ни за други. Укинут је и Коридор 8 од Албаније преко Македоније ка Црном мору, као и Коридор 5с кроз БиХ. Шанса коју је Србија до јуче имала, да ефикасно завршава Коридор 10 и нешто уради око Коридора 7, испуштена је. Уместо тога Србија својим снагама и неповољним финансијским кредитима финансира нешто друго, „Коридор 11” који није успела да унесе у мрежу европских коридора.

За то време Европска унија до 2030. својом новом политиком настоји да до краја заврши остале коридоре, који повезују само земље ЕУ, а не Европе као раније. То значи, између осталог, да ће убрзано да се завршава Коридор 4 преко Румуније и Бугарске, нама конкурентан у геостратешком смислу.

Редовни професор Универзитета у Београду, редовни члан Академије инжењерских наука Србије