Бициклом до пејзажа

 „Критичари су изабрали”, вишедеценијски пројекат Културног центра Београда, од 2001. године модификован је у ауторску изложбу којом се представља лауреат награде „Лазар Трифуновић”. Ово престижно признање за критичко писање о савременој уметности додељено је 2011. године Новосађанину Сави Степанову (1951) за монографску студију посвећену стваралаштву Бранка Филиповића Фила. „Постоје уметници који делујући унутар своје уметности, перманентно бринући о аутентичности властитог сликарства, сасвим природно и логично остваре нераскидиву везу са светом и временом у коме живе.” Овим критичарско-историчарским резимеом Филовог стваралаштва Степанов на један начин исцртава и сопствени портрет критичара који успева да одржи равнотежу у просуђивању и сачува се искључивости у односу „стара” и/или „нова” уметност. Управо и његов нови ауторски избор Коњовић–Којић у знаку је поштовања различитих инвентивности и другачијег схватања уметности. Реч је о отвореном дијалогу стварног и могућег, две паралелне уметничке праксе и естетске реалности времена.

Између осталог, професионалне ставове Степанова формирало је богато искуство кустоске праксе уз упадљиву лидерску позицију критичара на делу, организатора догађаја, селектора и аутора запажених пројеката. Он примењује стратегијусада и овдепостављајући критичарске тезе које својом свежином и динамиком сведоче о смелом концепту и позицији креатора, промотора и протагонисте актуелности у визуелним уметностима крајем 20. и почетком 21. века на уметничкој ситуацији Војводине али и шире.

Нова ауторска изложба Саве Степанова „Милан Коњовић и Стеван Којић: О уметности (и о бициклу)” концептуализује два различита уметничка става, два различита времена и генерацијска упоришта којима је, упркос толиким разликама, остављено довољно простора и за заједничко деловање.

Своју критичарску експликацију у којој разуман дијалог остварује уметност антипода Степанов појашњава као „релаксирани покушај упоредног сагледавања два уметничка опуса”. Чувајући се сукобљавања дијаметрално супротних стваралачких теза, он анализира изабране ауторе са дозом критичарске зрелости и разумно истичући кодове времена и естетске парадигме 20. и 21. века.

Пејзаж, као велика сликарска тема, у основи је ове поставке која је и визуелно у галерији подељена на Коњовићев сликарски зид и Којићеву природњачко-компјутерску инсталацију. Експресионистички снажна пиктуралност Коњовићевих слика, давно завршених дела, кореспондира са Којићевим „субјективним технолошким структурама” рада у процесу. Заједничка тачка ових стваралаца је и потреба да се додирне суштина природе, али се њихове идеје о природи битно разликују, као и стваралачки поступак и резултати. Док је Коњовићево сликање у природи на линији магијског чина рађања слике, за Којића је природа у њеном систему још један стваралачки ресурс за истраживање енергетског потенцијала у пољу електронске уметности, чији је он запажени актер. Тако су и стваралачки поступак и резултати различити. Разлика је у стваралачком очекивању (старинске) инспирације и концепта екранске парадигме кад се импулси природе компјутерски обрађују/естетизују. Бицикл је још једна заједничка тачка овог рада. Занимљив је податак да је Коњовић у своје сликарске сеансе одлазио бициклом, а да Којић у свом стваралачком активизму, између осталог (земља, цвеће), користи ре/компјутеризован бицикл. Ипак, очито да је карактер њихових бициклистичких путовања различит.

Сугестивност овог дијалога аутора две генерације, два различито кодирана времена и две различите уметничке праксе остварен је управо потентним стваралачким енергијама које интегришу у јак доживљај уљане слике Милана Коњовића и електронску слику и пиктограмски цртеж у разуђеној инсталацији Стевана Којића. Сава Степанов је овај својеврсни дијалог прочитао и као дискретни омаж Коњовићу што је у овим временима лаког заборава оснажујући фактор.