У мору шампањца свеж јогурт за наше фудбалере

После победе против Бразила (2:1) нашим фудбалерима су преко ноћи даване велике шансе да буду и прваци света, а када су савладали и Боливију (4:0) и ушли у полуфинале то је забринуло и саме Уругвајце. Ево шта је о тим данима највеће славе наш голман Милован Јакшић испричао Миодрагу Р. Белићу („Са лоптом кроз свет”, Београд, 1944):

– Сербиен!... Сербиен!...

А „Сербиен” је ћутала, јер наш телохранитељ, Бошко Симоновић, није да ни зуба помолити.

О колико сам пута посматрајући те дражесне Уругвајке помислио да се мојој вереници никада нећу вратити. Изгледала ми је као немогућа помисао враћање у Србију. И чему повратак кад је Уругвај тако богат новцем и ... женама!

Наша победа над Бразилијом била нам је најречитији доказ колико Американци лудују за спортом, јер тај значајни успех не да је само нас репрезентативце у очима Американаца направио див-јунацима, већ је имала и далеко дубље последице. Вредност српске нације преко ноћи је скочила и благодарећи тој победи огроман број наших исељеника нашао је ухљебија, јер наша држава је постала као неки шлагер сезоне, а потражња наших радника достигла је нечувене размере. Тих дана свако ко је иоле био Србин могао је бирати посао, јер ма где да се појавио довољно је било само да изјави:

– Сербо!

И очас би нашао запослења.

Овај нечувени занос трајао је пуне две недеље. Управо до наше следеће утакмице која се играла на истом стадиону „Национала” противу репрезентације Боливије.

Тако, ето, протекле су и те две недеље. Наш нови противник, Боливија, претстављао је јаку футбалску репрезентацију, па ипак спортска штампа није Боливији давала никакве шансе на успех у такмичењу са нама. Уосталом наша прва победа над веома јаком и опасном Бразилијом давала је довољно основа за то. За разлику од прве утакмице, пред ову утакмицу склапане су многе и баснословне опкладе. Велика већина кладиоца сецовала је на нас тако да је пред ову утакмицу размер опклада гласио 10:1 за нашу државну репрезентацију.

Олимпијски стадион ни овога пута није био готов, тако да се и ова утакмица имала одиграти на већ познатом терену „Национала”. И сама та чињеница била је за нас од великог значаја, јер познавање терена за футбалере увек значи велико преимућство.

Иако по шансама несразмерних снага, такмичари су и овога пута привукли огроман број посматрача. Игралиште је и овом приликом морало да прими скоро 10.000 људи више него је на њему било места. Исто толики ако не и већи број људи тискао се, гурао и галамио изван ограда стадиона. Сав тај свет хтео је унутра, а унутра се више није могло.

Наша појава на терену поздрављена је бурније него је икада поздрављена наша репрезентација и у самом Београду. Чак и сам почетак свирања химни једва је угушио те грлате и бучне изливе симпатија, који су речитеј од ма чега другог говорили о огромној популарности што ју је наш национални тим само кроз једну утакмицу стекао у Монтевидеу. Ово одушевљење имало је свога одраза и у нашим срцима, која су уз тако топао пријем почела мирније куцати. То умирење, међутим, значило је велики плус, који смо ми у овој утакмици лепо искористили и после 90 минута лепе и живе игре, у историју нашег лоптачког спорта уз један нови датум убележили нов и значајан успех.

Прво полувреме ове утакмице, која се играла по веома лепом и тихом времену, личило је више на почетак бокс-меча неких великих противника. Јер као и боксери који на великим мечевима обично две трећине рунди проведу у незанимљивом и досадном испитивању противничких слабих страна, тако су и партнери у овој утакмици, судећи по том полувремену, жртвовали целих 45 минута игри без резултата. Безопасан и мали број лопти упућен је кроз цело то полувреме на голове, и када се после тог скоро досадног полувремена пошло на одмор, неупућеном посматрачу је изгледало као да на целом терену нема ниједног играча који би могао дати гол.

Ту су дабоме прекаљени борци, а у њихово постојање убрзо ће се уверити присутних 50.022 бића. Мислим на 50.000 посматрача и нас 22 играча, који смо били посматрачи и учесници дивовске борбе која се у другом полувремену те утакмице развила. Ох, „да је коме стати па гледати” када су се силе сукобиле. За разлику од првог полувремена наши су играли као препорођени. Већ по самом почетку овог полувремена видело се да се игра за резултат, који најзад није ни изостао. Један за другим низали су се голови. Митраљеском брзином наши су шутирали на гол изненађене и збуњене Боливије, у чијој мрежи је у току ових других 45 минута лопта отсела 4 пута. Наша мрежа је, међутим, остала нетакнута тако да се ово полувреме а уједно и утакмица, завршила нашом победом од 4:0.

Крај утакмице личио је у свему на описани краји утакмице против Бразилије. Наша колонија је била избезумљена. Али не само она, не само ми, него исто тако ако не и гласније, нашу победу је славио цео Уругвај. Са првом утакмицом стечена популарност овом новом победом је толико увећана, да више нико није сумњао у нашу победу. Већ исте вечери немирна машта спортских репортера величајући наш успех, под крупним насловима: „Овом победом Србија се афирмирала као најсигурнији кандидат за првака света” или „Србија нема достојног противника”! ... ставила је целом свету до знања да сем нас нико други не би могао бити достојан футбалски првак света.

Те вечери је такође приређен банкет; богат и велик, на коме је узело учешћа безброј званих и незваних. Бурније него американски, чисто српски, слављена је победа и у мору шампањца, на који смо ми играчи снабдевани свежим јогуртом, само пожудно гледали, величана је наша нација. А то величање дизало се високо; до небеса.

О, Боже, мислио сам у себи, зар смо ми заиста морали превалити толики пут да бисмо тек овде, у Јужној Америци, дознали како смо велики и херојски народ?

Сутра: Уругвајци тренирали у блату до изнад чланака