Моћ речи

У недељу je одржано јубиларно, двадесето такмичење у беседништву студената Правног факултета Универзитета у Београду. Дванаест финалиста, студената од прве до четврте године, беседило је на слободну тему, тему импровизације, као и на задате теме Panta rei и „Тужна је ствар немати пријатеље, а још тужнија немати непријатеље – Че Гевара”.Започевши с латинском пословицом „Све тече, све се мења”, ови млади људи оштро су оспорили будност просечног грађанина Србије који не користи прилике за промену годинама уназад. Препуштен одлукама власти, прихвата своје окружење и живи у незадовољству, апатији или тихом негодовању.

Млади интелектуалци јаким речима и борбом која долази право из срца позивају на прекид тишине. Моменат историје, који је већина беседника искористила, јесте хитац Гаврила Принципа, категоришући га као хитац вере у светлију будућност. Принцип јесте држао оружје у рукама, али је обарач повукла идеја. Он је одузео туђ живот, али је још пре тога дао свој. Сви пријатељи су ућутали, јер је пет српских адвоката одбило да брани Принципа. Аустроугарски адвокат Рудолф Цислер, међутим, стаје на страну не Принципа, него принципа као таквих, мисли као слободе.

Млади, овим историјским тренутком хтели су да нас подсете да данас не морамо стварати жртве зарад својих идеала. Шта ми чинимо? Да ли храбро користимо наше најјаче оружје – сопствени глас? Одавно је време да прекинемо ћутање и искористимо слободу говора. Појединац не може много, али Србија смо сви ми, њен углед у свету је наш, те зависи од сваког појединачно. Ови млади реторичари су нас својим беседама подсетили на моћ речи и мисли. Мисао није само наше право, данас је то наша обавеза. Без храбрости да је остваримо, не постоји грађански интегритет, а тако ни демократија. Шта би данас хроничари историје забележили о нама? Позвали су нас да не будемо безначајни кусур историје, да станемо усправно, како би наша прошлост имала смисла. Амфитеатар „петице” одзвањао је вером у другачији контекст живљења, вером у нашу крв, као крв наших славних предака. Победница, Сања Лекић, говорећи на тему „Све тече, све се мења”, опоменула је реченицом писца Моме Капора, да данас „убијају пенкалом”, и да у таквом друштву сваки појединац мора да се бори за истину. Као најбољи пријатељ истине увек се показивало време. Такмичари су говорили гласно и из срца, закључивши да управо оно једино и побеђује на бојишту. Срећа је у томе што га сви поседујемо.

Апсолвент Филолошког факултета Универзитета у Београду