Човек свог времена, за сва врeмена

Сто петнаест година је протекло од рођења др Драгише Мишовића, али то не мора да буде разлог да се подсећамо на његов не тако дуг животни пут. То не мора да буде ни његова политичка активност, окончана насилном смрћу пре тачно 75 година.

Доктора Мишовића се данас можда највише треба сећати због његовог социјалног посланства народног лекара у окружењу беде и обесправљености.

Драгиша Мишовић је рођен 1898. године у чачанском предграђу Кулиновци, у то време селу на ободу типичне србијанске вароши. Близина града и усмерење ка повртарству омогућило је породичној задрузи Мишовића да буде за оно време „добростојећа” и да своју мушку децу, ако су за то имала интереса, школује.

Тако је Драгишу Први светски рат затекао као ученика чачанске гимназије. Пред аустроугарско-немачком офанзивом 1915. он се прикључује одреду добровољаца који су, неискусни и необучени, убрзо разбијени и у расулу кренули ка југу.

Игром случаја, Драгиша је успут наишао на свог доста старијег брата од стрица Милутина и заједно с њим креће пут Скадарског поља, Скадра и луке Сан Ђовани.

У прелазу преко Албаније Драгиша добија типичну болест за слабо ухрањене и изнемогле – туберкулозу, па га Французи пребацују у Марсељ. Након лечења по француским болницама, у лето 1916. наставља школовање у новооснованој српској гимназији у Ници где ће идуће године матурирати као други у рангу од 600 полазника.

Захваљујући овом успеху, са још 25 стипендиста српске државе уписује се на медицински факултет у Безансону и ту се прикључује француским левичарима.

Драгишином левичарском опредељењу снажно је допринела послератна ситуација у Европи, у којој је, уз нагло богаћење буржоазије и ратних профитера, а раст незапослености, терет обнове пао на леђа радника и сељака.

У односу на Краљевину СХС, његова критика је била уперена ка режиму који се обилно користио полицијом у сузбијању политичког организовања пролетаријата. За казну, држава му укида стипендију и он се враћа у родне Кулиновце, да би идуће 1921. године, уз помоћ породичне задруге, наставио студије медицине на Карловом универзитету у Прагу.

Након промоције у Прагу, Медицински факултет у Београду Драгиши нострификује диплому у јануару 1926. и од тада он постаје познат као др Мишовић. Жеља му је била да ради у чачанској болници, али се лекарски колегијум томе успротивио, сматрајући га политички неподобним.

Уместо рада у болници послат је у Македонију на вишемесечну војну вежбу. Ова препрека га није обесхрабрила и он отвара своју приватну ординацију, прво у родној кући у Кулиновцима, а затим у Чачку.

Живео је скромно, испод уобичајеног стандарда „господе доктора”, врата ординације држао је отворенима за оне којима је лечење било најпотребније, а који су до њега најтеже могли доћи. Многима у стисци и сиромаштву није наплаћивао услуге, најугроженијима је куповао и лекове.

Своје левичарско опредељење у потрази за социјалном правдом др Мишовић није прикривао у јавним наступима. С друге стране, његов углед „нашег доктора”, не само код градске сиротиње и пауперизованих сељака већ и код већине суграђана, несумњиво је доприносио промоцији циљева и интереса илегалне КПЈ, којој је припадао.

У том смислу је имао значајну улогу у изборима за Народну скупштину 1938, када је партија видела шансу да кроз странке социјалдемократске оријентације уђе у парламент.

Режим се овоме одлучно супротставља, па тако забрањује Странку радног народа у оснивању, а београдски део њеног иницијативног одбора хапси. И Драгиша Мишовић био је члан овог одбора и зато се повлачи у илегалу.

Након два месеца скривања, 16. јануара 1939, он се, међутим, добровољно, заједно са адвокатом др Иваном Рибаром, пријављује Суду за заштиту државе у Београду. Уместо очекиваног судског поступка и истражног затвора, њега предају Светозару Вујковићу, инспектору Антикомунистичког одељења Управе града.

Те исте вечери др Мишовић је пребачен са тешком повредом главе у Општу државну болницу у Београду, где, не долазећи свести, два дана касније и умире.

Према полицијској верзији, Мишовић је преминуо од повреда задобијених у судару трамваја и полицијске „црне марице”.

Временска разлика између судара и примања др Мишовића у болницу, као и изјаве сведока са лица места, говоре да је он након судара другим возилом био пребачен у полицију, где га је Вујковић подвргао свом методу саслушавања који је подразумевао и стезање главе челичним обручем.

Вест о смрти др Мишовића примљена је у шоку. Ликвидације противника режима нису биле новост, али су раније у питању били углавном професионални револуционари, људи скривени у илегали и за многе анонимни. Др Мишовић је био у правом смислу те речи јавна личност са хуманим делом које је наткрилило његову политичку активност.

Несумњиво је да је партија искористила погреб др Мишовића 20. јануара 1939. као прилику за политички наступ у јавности. Иза венаца и опроштајних говора стајали су углавном њени чланови.

С друге стране, ту је била бескрајна поворка у мимоходу крај његовог одра у кући – ординацији и незапамћено велика пратња, у којој је било више од 15.000 људи из Чачка и околине и многих градова Србије, у граду који је у то време имао тек нешто више од 13.000 житеља.

Била је то и манифестација ослобађања из сфере политичке борбе и враћања народу његовог доктора и трибуна.