Балкан је нешто друго

Цео глобални политички и економски контекст, у време почетка транзиције земаља источне Европе, био је другачији од садашњег. По чувеном руском економисти Н. Кондратијеву, капитализам карактеришу циклуси прогреса и рецесије, који сваких педесет година смењују један другог. Следствено његовој теорији, крајем осамдесетих година требало је да се у капиталистичком економском систему деси рецесија. Сматра се да је економска криза тих година избегнута захваљујући паду Берлинског зида и слому планске економије у земљама социјалистичког блока, aли и таласу тадашње убрзане глобализације.

Током ових промена, између западних капиталистичких друштава и, са друге стране, земаља у којима је срушен комунистички режим, успостављен је сложен систем међуутицаја којим су посредовале разне транснационалне организације и институције и мултинационалне корпорације, најчешће сугеришући државама у транзицији прихватање неолибералног модела реформи који се сводио на: либерализацију, дерегулацију и приватизацију. Сврха реформи била је стварање либералнодемократских друштава у којима доминира концепт тржишне економије.

Све земље бившег социјализма, упркос културним разликама, имале су исте особености проистекле из чињенице да су делиле исти политички и економски систем и биле део истог војнобезбедносног блока. Али, у односу на остале делове источне Европе, Балкан је ипак посебан. Историју Балкана кроз последње векове карактеришу материјална беда, подаништво и одсуство слободе.

Уморни од такве историје, балкански народи су имали велика очекивања од посткомунистичке транзиције. Транзицију су видели као историјску шансу да побегну од неколико својих константи попут: сиромаштва и економске неразвијености, ауторитарне политичке културе и одсуства слободе.

Колико су се та очекивања испунила и каква је слика Балкана данас? Некада смо се сви заједно кретали само у оквиру претпоставки о транзицији и њеним исходима. Данас се, међутим, више не крећемо у оквиру претпоставки, него чињеница о резултатима промена до којих је дошло у претходне две деценије. Данас живимо ту некада најављивану будућност, подељени на две стране, једну богату и другу сиромашну.

Тешко се може прихватити тврдња да се садашњост Балкана поклапа са оном пројектованом сликом будућности којом су разне политичке странке током претходних двадесет и више година добијале подршку од бирача, легитимисале своју власт и спроводиле реформе. Као да се слика Балкана у садашњостипоклапа са оном сликом Балкана из прошлости. Балкан је остао скоро исти какав је и био. Несрећан и ирационалан; простор на којем је живот неизвестан, где владају корупција, непотизам, незапосленост, где се не поштују знање, наука, култура и где је стање социјалне беде намењено најмање половини становништва. Балкан је простор на којем државе и даље имају само ограничен суверенитет. Та садашња лимитираност суверенитета није само резултат евроинтеграционих процеса, који подразумевају пренос делова националног суверенитета на транснационални, односно европски ниво.Она, такође, није резултат само глобализације. Она је и резултат унутрашњих слабости самих балканских друштава.

Изгледа да је немогућност артикулације основног интереса балканских народа да конституишу правне, демократске и социјално стабилне државе, као и немогућност да се ефикасно организује привредни, политички и културни живот, заједнички именилац балканских друштава током дужег историјског периода.Упркос разликама и антагонизмима, Балкан је у прошлости био, а и данас је, након транзиционих процеса, простор дељења исте или сличне „судбине”. Следећа питања су важна: прво, зашто балкански народи нису у стању да артикулишу и реализују свој интерес за стварање правних, демократских и социјално стабилних држава? Друго, који механизми спречавају ову артикулацију?

Много је могућих одговора на ова питања. Тачно је да су судбину Балкана углавном решавале велике силе. Али поред јасне свести о томе колико други детерминишу нашу „судбину”, треба бити свестан и сопствене одговорности и улоге у креирању друштава у којима живимо.

Докторанд ФПН