Имовинска провалија у Европи

Разред ће имати највише 10 ђака и једног наставника. Школа није елитна, напротив. Услов за упис ученика је да су из екстремно сиромашних породица, а за професоре да су млађи од 30 година и одавно на бироу рада. – То је скица јединственог образовног програма „само за сиромашне”, који од идућег месеца покреће Грчка, привредно најурушенија држава еврозоне у којој 0,05 одсто становништва (укупно 505 људи) располаже имовином коликом и трећинањихових сународника.

Растући посткризни имовински јаз широм света, кључна тема недавног 44. Светског економског форума у Давосу, широким кораком усељава се у Европу, где данас на једној страни живи 175 доларских милијардера, а на другој 121 милион људи на граници сиромаштва према критеријумима УН, са тенденцијом даљег раскорака.

Антикризни рецепт Европе умногоме је допринео имовинској провалији, сматра британска невладина организација „Оксфам”.

„Најбогатијих десет одсто Европљана, чији се иметак увећао током кризе, једини су имали вајде од програма строгоће. Грчка, Ирска, Италија, Португалија, Шпанија и Велика Британија – државе које су најдоследније спроводиле антикризне реформе – ускоро би се могле наћи међу државама с највећим имовинским разликама на свету, уколико не промене рецепт за избављење. Јаз између богатих и сиромашних у Великој Британији и Шпанији ускоро би могао да буде исти као у Јужном Судану или Парагвају”, наводи „Оксфам”. Примери застрашујућег имовинског раскорака данас су у Европи приметни на сваком кораку.

У Шпанији је број евромилионера лане порастао за 13 одсто, док је петина најбогатијих седам и по пута имућнија од најсиромашнијих 20 одсто становништва. Шест одсто Шпанаца (укупно 47 милиона становника) данас живи с мање од 307 евра месечно, док је број милионера нарастао на 402.000 људи, открива истраживање католичке добротворне организације „Каритас”. Истовремено, 44 одсто Грка живи с мање од 1,25 америчких долара дневно, хиљаде Ираца преживљавају са 50 евра месечно, док читаве државе источног крила ЕУ: Румунија, Бугарска, Летонија, Литванија... падају у економску обамрлост и сиромаштво с којим ће морати да се боре наредних 30-100 година да би сустигли западне европске комшије, наводи „Русија данас”.

Опседнута спасавањем посрнулих банака, завођењем фискалне строгоће и наметањем реформи осиромашеним државама, Европа у првим годинама кризе (од 2008. године) није уочавала ризик од наглог и изнуђеног осиромашивања милиона људи и истовременог наглог богаћења уског круга привилегованих.

Уверен да је криза краћег даха а антикризни рецепт успешан, Европски савет је 2010. године скицирао „Програм социјалне инклузије” с циљем да 2020. године у ЕУ буде најмање 20 милиона људи мање на ивици сиромаштва.

Суморна реалност брутално је кориговала ову замисао Брисела.

Масовни и понекад координисани штрајкови милиона осиромашених на југу Европе од 2010. године, упозорења ММФ-а у лето 2013. и Међународне организације за рад (ИЛО) прошлог јуна, скренули су Бриселу пажњу на ризик растућих неједнакости.

„Вероватноћа за избијање друштвених немира: штрајкова, обустава рада, протеста, демонстрација... већа је у ЕУ него у било којем другом региону света због зјапећег јаза између богатих и сиромашних”, проценио је ИЛО, уз оцену да слична процена важи и за Русију и државе некадашњег источног блока које нису у ЕУ (на пример, Украјину).

Прерасподела имовинског богатства није довољна, сматра бивши грчки премијер Јоргос Папандреу, који је у Давосу 2010. године изјавио да је његова земља „спремна да пусти крв, ако треба, да би спровела неопходне привредне реформе”.

„Растући имовински јаз у времену кризе угрожава демократију, потпирује свакојаки екстремизам и гнев међу народом. Потребна је нова прерасподела друштвеног богатства али и моћи у корист народа”, поручио је Папандреу, данас сарадник чувене америчке агенције „Хари Вокер” за изнајмљивање угледних говорника, по тарифи од неколико стотина хиљада америчких долара за један наступ.

Ko пита сиромашне Европљане за њихов предлог о изласку из имовинске и егзистенцијалне провалије у којој данас животаре?

-----------------------------------------------------------

УНДП: Највеће раслојавање од Другог светског рата

Један одсто најимућнијих људи располаже са око 40 одсто глобалне активе, а сиромашнија половина света (3,5 милијарди људи) поседује тек око један одсто светског иметка. Свет је зато на критичној раскрсници: постоје јасни сигнали да такав имовински јаз неће још дуго бити одржив. – Ово мрачно упозорење упутила је прошле седмице (29. јануара) Агенција УН за развој (UNDP) у глобалном извештају „Подељено човечанство: супротстављање неједнакостима у земљама у развоју” у којем се закључује да свет није био тако раслојен од Другог светског рата.

Значајна већина човечанства данас живи у условима веће неједнакости него пре 20 година, упркос наглом привредном расту земаља у развоју, осетном повећању БДП-а низа сиромашнијих држава и повећању масе друштвеног богатства, тврди УНДП.

Јаз између богатих и сиромашних у оштром је порасту, како унутар појединачних држава, тако и између држава и читавих региона света.

Лабава контрола међународних финансијских трансакција и интеграција од 1990. до 2010. године, као и асиметрични процес либерализације светске трговине у корист богатијег дела света, по оцени УНДП-а, првенствени су окидач продубљивања глобалних неједнакости. Незграпни тренд смањивања јавних инвестиција у здравству, образовању и социјалној заштити широм света, циљано слабљење институција тржишта рада и права запослених, плима политичких и трговинских баријера, набрајају се међу узроцима што 75 одсто становништва земаља у развоју данас живи у већим неједнакостима него пре пада Берлинског зида.

Зјапећи глобални имовински јаз данас угрожава привредни раст, дестабилизује државе, подстиче конфликте, сапиње образовање младих и запошљавање читавих генерација, угрожава достојанство милиона људи и, на крају, подрива веру у глобални поредак, оцењује УНДП.

Ипак, имовинска провалија у којој се данас налази свет није, изгледа, нужна цена економског напретка и развоја.

Многе државе успеле су током последњих 20 година (посебно у Латинској Америци) – комбинацијом прогресивне економске и социјалне политике и подстицањем широких слојева становништва да се укључе у креирање реформских процеса – да снизе имовинске и неимовинске разлике, и на тим примерима треба учити, сматра ова агенција Уједињених нација.

Тања Вујић