Од амбиција остао пепео

Јучерашњи дан је био створен за радост. Леп, сунчан, као да је мај. У Сочију, домаћину XXII зимских олимпијских игара, граду који личи на ботаничку башту, пријатно време (11 стпени изнад нуле) орасположило је сваку душу.

Наша олимпијска експедиција, која је с председником државе и министром спорта била гост „Боска”, једног од спонзора Олимпијског комитета Србије, у мислима је била с Миланком Петровићем. Он је остао горе, на Кавказу, у Планинском олимпијском селу „Деревња”, да последње сате уочи биатлонског спринта на 10 км искористи да се потпуно посвети тој трци. Она је имала и симболичан значај – то је прво такмичење на коме на овој „олимпијади” учествује наш представник.

На жалост, на стадиону за биатлон „Лаура” следило се срце свима који су навијали за њега. Заузео је тек 69. место.

Не само што је потпуно подбацио, него се није квалификовао ни за потеру на 12,5 км, која је сутра на програму. За то му је требало да буде бар шездесети!

Не зна се коме је било теже после трке. Петровићу или његовом тренеру Тихомиру Милосављевићу. Огроман вишегодишњи труд је пао у воду као кад би се с низ Какваз џиновска грудва снега сурвала у Црно море и тамо истопила.

Ипак, Милосављевић је имао снаге да погледа у дубоку рану:

– Катастрофа! Све је отишло на погрешну страну.

Петровић је пре Олимпијских игара постизао одличне резултате. Али, гађање му није ишло од руке. Сада, када је било најважније, и ноге су му биле од олова, па је разочарао и у трчању.

– Жалио ми се да је проклизаво, да није могао да одржава равнотежу. Али, то не могу да прихватим. Услови су били исти за све, – не тражи Милосављевић изговор за рђав резултат.

Петровићева зла коб је – трема. На то је његов тренер већ указивао. На тренингу, дан пре трке, изгледало му је да она није дошла с њима. Али...

– Не могу да опишем колико сам узнемирен. Све што смо радили је доведено под сумњу. Не могу да верујем да не може да се издигне изнад треме. Већ на првом гађању сам видео да је у кризи, – каже Милосављевић. – И онда је било све лошије. У последњем кругу је заостао колико у прва два заједно. Са три промашаја на олимпијским играма се не може високо, али је и даље било реално да буде, рецимо, четрдесети.

Трема је често нежељено дете велике одговорности. Петровић, очигледно, с тим не може да се носи. Можда је цео Кавказ био на његовим плећима, јер је носио нашу заставу на свечаном отварању и то је могло још више да повећа његову одговорност. И он то психолошки није издржао.

Кад не крене добро ретки су они који могу ту баласт да избаце из своје главе, да не мисле на оно што се догодило пре само неколико тренутака, него да се усредсреде на оно што долази, да спасу шта још може да се спасе.

Они који то могу у спорту постају шампиони. Што су јачи од ситуације то су и већи шампиони. Као, на пример, Норвежанин Бјерндален.

Пред Миланком Петровићем је још трка на 20 км. Она је за њега поправни испит. Ако „проветри” главу, могао би, ипак, уздигнута чела да оде с ових Игара.

– Урадићу све да покаже шта стварно може. Он вреди много више од овог резултата. На трци је сам и ту не сме да размишља о ономе што је било или шта ће бити, него да се потпуно посвети само ономе што ради у том тренутку. Да га ништа више не занима, да главом потпуно буде ту, у трци, – не губи оптимизам Милосављевић.

У оваквим приликама се за утеху каже: ко зна због чега је то добро. Наш стегоноша на XXII зимским олимпијским играма је сагорео. Од амбиција је остао пепео. Од тога не може да буде горе, али пепео не гори. Нема више шта да изгуби, од њега се више вероватно ништа не очекује. И то може за њега да буде олакшавајућа ствар. Ако убеди себе у то неће више побеђивати сам себе као овде на Лаури. 

-----------------------------------------------------------

Могло и морало боље

Са 27 минута, осам секунди и две десетинке и три промашаја Миланко Петровић је заостао за победником 2:34,7 минута што му је донело 69. место од 87 учесника. Свој учинак је овако оценио:

– И у гађању и у трчању сам могао и морао боље. Два промашаја из стојећег положаја је превише за овакво такмичење. Разочаран сам. Морам да извучем поуке из овога и да у следећој трци поправим утисак.

Прилику за то имаће 13. фебруара. Тада је појединачна трка на 20 км.