Босанска странпутица

„Сарајево у пламену” био је један је од честих наслова претходних дана. Али корупција, самовоља, непотизам и пљачкашка приватизација не представљају кључни разлог зашто нам из Босне и Херцеговине поново стижу слике згаришта.

Ове патологије власти су бујале у сенци политичке утакмице на којој су играчи вредновани према доприносу промени Дејтонског споразума. Уместо развојне, бошњачки лидери од краја рата воде некрополитику. Она је проткана схватањем да се пожељна будућност може изградити на темељу масовних гробница жртава српских злочина.

Запад је бошњачке и српске вође разликовао не само по количини насиља које су прижељкивали, толерисали или наредили, већ и по оданости визији Босне као мултикултуралне заједнице равноправних грађана и народа. То важи за већину оних који су претходних година утицали на судбину Босне – од елоквентних јавних интелектуалаца до функционера у канцеларији високог представника, меканог аутократе чија власт наткриљује босанску демократску фасаду.

Али, било је и оних који нису крили збуњеност чињеницом да су од почетка примене Дејтонског споразума бошњачки политичари вршили опструкцију доношења бројних прописа и одлука чије би усвајање допринело да многи грађани живе боље и не би фаворизовало интересе ратних непријатеља. Неки су тврдили да се од краја рата бошњачки „добри момци” неретко ни по чему нису разликовали од српских и хрватских „разбијача Босне”.

Њихове фрустрације су делили и први послератни страни инвеститори, углавном „пријатељи Босне” који су у напаћено Сарајево уложили новац. Многи су убрзо отишли без зараде и пара које су донели. У интервјуу поводом пете годишњице потписивања Дејтонског споразума, Клаус Дитер Штајнбах, директор „Фолксвагена” у Босни, на основу искустава током поновног покретања производње у фабрици у Вогошћи, потенцијалним страним инвеститорима је поручио да не долазе: „Никада. Нема шансе. Изгубили би сав новац”.

Тешко је рећи да ли се радило о споју непромишљености и некомпетентности или су, како верују неки посматрачи, бошњачке вође желеле да одржавају незадовољство измучених грађана у очекивању следеће фазе „одбране Босне”.

Сарајевска политичка класа као да као највеће непријатеље није видела сиромаштво и незапосленост. На изборима 2010. године бошњачки гласачи су могли да бирају између „Народ зна” (СДА), „Држава прије свега” (Странка за БИХ) и „Држава за човјека” (СДП). Док отварање радних места захтева капитал кога у Босни нема и кога није лако привући, преобликовање државе се ослања на „ресурс” кога, нажалост, има у изобиљу.

Капитал жртве којим располажу бошњачки политичари није мали. Сребреница представља најсрамнију страницу српске историје. Али многи на Западу верују не само да су бошњачки цивили били највеће већ, практично, једине босанске жртве. Остале се у Вашингтону и Бриселу не рачунају.

Проблем је у томе што је капитализација страдалништва постала основа целокупне бошњачке послератне политике. Све је стављено на карту крваве прошлости. То је допринело да и на другим странама све релевантне политичке опције остану националистичке. У подељеној земљи одавно не постоји свест о заједништву која увезује модерне државе, биле оне декларативно грађанске или националне. Многи верују да нису све оно што њихови национални непријатељи јесу. Зато у Босни још нема побуне српских и хрватских радника који не живе ништа боље од бошњачких губитника у транзицији.

То ни није толико лоше колико изгледа.

„Арапско пролеће” је показало да има и других држава у којима, као и у Босни, велика незадовољства и недаће лако добију националност или верску припадност – и могу брзо да прерасту у серију покоља. Копти су били прве и највеће жртве и за време „револуционарног” хаоса и током краткотрајне експлозије беса исламиста после „контрареволуционарног” пуча у Египту. Верска кланица у Сирији вођена је логиком која се може сумирати помоћу предизборних слогана босанских странака „Опредјељење или истребљење” или „У својој земљи и у својој вјери”, на пример.

Босна много више подсећа на Сирију него на Тунис, једину епизоду „Арапског пролећа” у којој нисмо одгледали тужан крај. Чак и ако су протести у Тузли почели сасвим спонтано, они се не могу посматрати независно од некрополитичке позадине. Излив неконтролисаног насиља на улицама градова с бошњачком већином омогућио је да видимо колико велике и непредвидиве ризике носи политика која полази од схватања да једини пут ка бољој будућности води преко трагичне прошлости. Њен наставак би Босну оставио на опасној странпутици.