Вратио се Валтер!

Казано терминологијом антибирократске револуције – у БиХ се догодио народ! Да је жив, Маркс би вероватно ликовао, мада би га у исто време бунило то што се у земљи с претежно социјалдемократским вођством (Лагумџија, Додик), које бар на хартији штити обичног човека, поприлично лоше живи. Штавише животни услови су, ако је судити према многим статистичким показатељима, далеко најгори у региону. Лошији и од животних прилика у Србији.

Друга ствар која би Маркса бацила у ребус тиче се стихијског карактера босанско-херцеговачког бунта. Ни трага од плавих крагни, радничких колона и синдикалних барјака. (Алтерглобалистички транспаренти, попут оног „Вратио се Валтер”, ништа не би говорили творцу историјског материјализма.) Но, Маркс би убрзо схватио како у БиХ, као уосталом и у другим деловима бивше самоуправне Југе, радничка класа не постоји. Или постоји у фрагментима, под неутралним називом (не)запослени.

Другим речима, из авиона се види како је неолиберална чизма поштено начепила „југосферу”. Бивше републике Југославије (данашње полузависне државице), беру сличне транзиционе бриге, с тим што је у некима од њих ситуација за јоту боља од најгоре, а у другима гора од просечне.

Људима је више или мање догорело до ноката услед пљачкашких приватизација, лошег материјалног стања, растуће незапослености, растурених привреда, кредитног робовања банкама, системских корупција, бирократизованих непотизама, бесперспективности... Тако вам је то када притисну неолиберализам одозго и буразерски капитализам одоздо.

У том контексту донекле је претеран страх међународне заједнице од избијања новог грађанског рата у Босни и Херцеговини, што с друге стране може указивати на глобални третман грађанских протеста, који се у данашњем неолибералном поретку редовно трпају у потенцијално милитаристичке кошеве. Сетимо се како је својевремено „Окупаторима Волстрита” прилепљен епитет терористичке банде.

И мада сећање на братоубилачки рат из деведесетих година и даље позива на опрез, чини се да је актуелни народни бунт у БиХ ипак социјално обојен. Реч је о гневним људима са, што би Џони Штулић рекао, „горким окусом” у устима –- вољним да по градским улицама распростиру транзициони гнев због лошег економског стања. Додуше, у сличним ситуацијама нипошто не треба потцењивати значај екстремних елемената који долазе с десне стране политичког спектра, али их такође не треба прецењивати у смислу потенцијалног распаљивача националистичких страсти.

С друге стране, ватреним љубитељима коинцидентних феномена тешко може промаћи један занимљив детаљ. Наиме, већ је речено да су се протести који су најпре започели у Тузли, потом у Сарајеву и тако редом, одиграли управо на тридесетогодишњицу отварања зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984. године. Тривијална случајност или јунговски синхроницитет изазван носталгијом за земљом које више нема? А која управо људима у Босни и Херцеговини и Србији још изгледа, и вероватно ће још дуго изгледати, као репер нормалног живота.

Но чак и када би југоносталгија, као што то тврде поједини критичари, представљала не толико чежњу за конкретном реалном прошлошћу колико за фантазијама и жељама које су некада биле могуће – то не би нужно значило и њену елиминацију из детерминистичког клупка скривених узрочника који покрећу извесна друштвена збивања.

Не кажемо да се тако нешто заиста догодило у Босни, али је у сваком случају индикативно да се „Валтер вратио” баш на тридесети рођендан легендарног Вучка.

Социолог