Псовка

„F…k the EU!”, једна сад већ шлагерпсовка помоћника државног секретара САД за Европу и Азију Викторије Нуланд, у разговору мобилним телефоном пре неки дан који је прислушкиван, најлапидарније казује шта о Бриселу мисли Америка. И шта Вашингтон од ЕУ, такве каква је, може очекивати. Поента госпође Нуланд је – отпиши. Ништа. Приони, а од њих дижи руке, не рачунај!

У чему да се без оклевања прионе, и с чим да се више не чека на Брисел? Да се пожури с превратом у Кијеву. Удар против Јануковича мора бити окончан што пре. Мора се брже изабрати ко у шароликом вођству побуне одговара, онда слепити једну владу окренуту Вашингтону и инсталирати је што пре – знатно брже него што то обећава процес, како га воде Немачка и Брисел. У противном, оставља се превише времена Русима. Путин ће одговорити на изазов чим се заврши олимпијада у Сочију, пазећи овог тренутка да престиж олимпијске инвестиције не доведе у питање Украјином.

Шпијунирани разговор мадам Нуланд вођен је у Кијеву, са амбасадором САД у Украјини Џефријем Пајетом. Тумачење смисла њене две енглеске речи у псовци израз је мишљења аутора ове хронике – јер, за разлику од демагогије о демократији и усрећивању Украјинаца бољим животом у ЕУ, што је било пре, у Америци се више не иступа с наочарима за сунце. Више се не скрива да је претходни преврат, као и овај садашњи покушај, амерички организован и финансиран, и да је продукт уходаних методологија.

Разлика између кијевског Мајдана Iи Мајдана II јестеу томе што овога пута нема лицемерја према Москви – САД не скривају да је чупање Украјине директан изазов Русији. Мада, не војничким средствима.

Напада се тзв. Русији гравитирајуће иностранство, јер то је оно што је Москви најавила још Хилари Клинтон, говорећи током опроштајне посете лидерима ЕУ у Даблину – да Америка ни на који начин неће допустити „обнову бившег Совјетског Савеза”, чак и уз руски изговор на ЕАУ или само Царинску унију.

Изазов Украјином је одговор Америке на нарастајући престиж Путина и Русије у свету и у јавности на самом Западу, што Вашингтон наводи на закључак да се баланс утицаја у региону помера у корист Москве. Путин је проглашаван државником године. Москва има поене из криза око Ирана и Сирије. Дрзнула се да не изручи Сноудена... А у стању је да своју верзију приче о тим догађајима предложи аудиторију чак и у САД – где је Раша тудеј, после Би-Би-Сија, друга по гледаности инострана станица.

Али, крилатица ,,Fuck the EU!” (један репортер је Американце у Кијеву питао, мисле ли да се то наштампа на мајицама?) има још једну адресу. То је псовка Немачкој. Берлин уз оклевање навлачи војничке чизме и оклевајући доводи себе на чело непостојеће војне армаде Европе – чини се Америци. Штеди на новцу за оружје. Споро остварује оно што му се препоручује као преузимање „више безбедносних одговорности” за подручје ЕУ. И превише је обазрив, са становишта ужурбаности коју демонстрира Америка, у прљавом послу око Украјине. Ту су највреднији амерички помагачи,пре свега Пољска и Румунија.

Уз Пољску и Румунију, у којој Басеску већ поцупкује говорећи да ће Румунија припојитиМолдавију, САД граде зид који би требало да спречи да се у Европи зближе Немачка и Русија. Намерне су да предупреде изазов економске интеграције која би несумњиво на кугли земаљској у први план извукла Европу. Дуж тог зида могла би се међутим отворити линија раседлина којаби показалане само старе ране: територијалне претензије осиљене Румуније према Молдавији и Украјини, Мађарске према Румунији, Србији која не зна своје границе и чека да избори покажу из које ће се од две амбасаде усмеравати њена влада, БиХ, Косово, Македонија... – ко ће то решити?

Рат у Европи, посредством штићеникаСАД, као и свуда другде овихнеколико последњих година? Случајно или не, у јавности САД има подсећања да је процват Америке педесетих почивао управо на добрим последицама њеног претходног ратног напора и помоћи савезницима. Светском капиталу потребан је добар рат. Па зар Маркс то није говорио?