Са бахреинском „четом” на азијске „армије”

Свако ко је макар једном крочио на неки од кошаркашких правоугаоника на Калемегдану добио је вредну лекцију из игре под обручима, а шта тек рећи за некога ко је ту провео деценије. Саша Никитовић (35), дете Црвене звезде, први пут је толико далеко од свог омиљеног игралишта да не може да скокне до њега сваки дан. Краљевина Бахреин, земља просута на 33 острва у Персијском заливу, ипак је много, много даље од Змаја од Ноћаја или Обилићевог венца, његових претходних адреса...

– Такорећи од рођења Калемегдан је био мој други дом, јер сам живео пар корака одатле. Са девет година сам почео у Црвеној звезди у којој сам био капитен од екипе мини-баскета до јуниора. Никада у животу нисам био толико одвојен од Калемегдана као сада – каже Саша Никитовић, од прошлог лета селектор Бахреина, који је био у генерацији Игора Ракочевића.

Са Никитовићем, доскорашњим помоћником селектора Србије, срели смо се јуче, надомак Калемегдана, пошто је на недељу дана дошао до Београда. Питамо га откуда он на клупи најмање арапске земље?

– У јуну прошле године, док сам се припремао да дођем на окупљање наше репрезентацију, стигао је позив од Бахреина. Морао сам брзо да се одлучим јер због Првенства Азије, које је почињало 1. августа, Бахреин није могао да чека. Уз консултацију са тадашњим селектором Србије Душаном Ивковићем прихватио сам ту понуду. Велику захвалност дугујем управо Ивковићу од кога сам много научио и који ми је, за разлику од многих других, у континуитету указивао поверење.

За шест година провео је осам циклуса у националним селекцијама Србије. Био је уз Ивковића на Светском шампионату 2010, на два европска и на једним квалификацијама. Затим два пута уз Александра Кесара на универзијадама, а два пута је водио кадетску репрезентацију. У Црвеној звезди је имао ватрено крштење у најдраматичнијим тренуцима у њеној историји, у време кад се ваљда подразумевало да се за њу „гине” бесплатно. И није му то тешко пало, колико можда то што се и за њега закачио усуд Звездине деце које су разни оркани протеклих деценија одували с Калемегдана.

За Бахреин је потписао на две године и, како то обично бива у земљама где кошарка није толико развијена, селектор брине о свим детаљима тог спорта, па и организује тренерске семинаре, уводи промене у домаћој лиги и прави базу података свих кандидата за све националне селекције, од пионира до сениора. На Првенству Азије на Филипинима ушао је у историју као најмлађи селектор тог такмичења (34 године), а Бахреин је остварио свој највећи успех (12. место). Кад је земља са око 600.000 становника савладала Индију, која има више од милијарду житеља, на Фибином сајту се појавила прича о томе како је Давид победио Голијата.

– У првом мечу добили смо Индију са 82:80 после продужетка, иако смо минут пре краја губили са девет поена разлике – говори Никитовић. – У другом мечу смо изгубили од фаворита у групи Казахстана, опет на продужетке, а имали смо шут за победу. Да смо погодили били бисмо међу осам у Азији, али и 12. место је историјски успех.

Од азијског првака Ирана, нашег ривала на Мундобаскету у Шпанији 2014, изгубио је са 75:56, а Иранци су побеђивали многе противнике и с више од 50 поена разлике. Уследио је пораз од Кине (88:66) коју је водио Грк Јанакис.

– Највиши играч бахреинске репрезентације је један натурализовани Американац, са 208 цм, али пошто због повреде није играо против Кине, моји центри су за главу били нижи од кинеских. Рецимо, Кинези у петорци имају једног од 215 цм, другог од 217, које су чували играчи са 198 цм и 190 цм. У односу на европске прилике, Бахреинци су за 10 центиметара нижи. Један од циљева је да подмладимо екипу, чији је капитен имао 43 године, и да на наредном шампионату с младима направимо нешто више.

Напомиње да српској репрезентацији неће бити лако против Иранаца у Шпанији:

– С лакоћом су освојили првенство Азије и није мала ствар бити најбољи тим на територији са три милијарде људи. Снажан печат на њихову игру оставили су наши тренери Тороман и Матић од којих је данашњи селектор Бећировић наследио већину играча. Имају најбољег центра Азије, капитена четворку који игра квалитетно у Кини, агресивну бековску линију, два сјајна шутера, енергију и искуство. Изузетна им је част да играју за своју земљу и то им је највећа мотивација. Њихов циљ је управо шампионат у Шпанији јер су у најзрелијим годинама.

Недавно му се придружио Бранислав Вићентић који ће бринути о некој од млађих селекција Бахреина. У главном граду Манами је и један од Никитовићевих првих тренера Предраг Бадњаревић (клуб Манама), док „комшијску” репрезентацију Кувајта води Вања Гуша.