Не делите вожда и кнеза

„Откад неста Карађорђе, ми немасмо бољег вође”, певало се на Газиместану на обележавању 600. годишњице Косовског боја, а две и по деценије касније, када је у 2013. обновљен Конак кнеза Милоша у Топчидеру једна од порука била је да „да се Србија суочава са истим проблемима и мукама као у доба кнеза Милоша” и да је овај владар знао „како и колико је потребно сачувати српске главе”.

Стихове на Видовдан 1989. део присталица посветио је Слободану Милошевићу. Став да је Милош Обреновић међу најзаслужнијима за стварање модерне српске државе у време потписивања Бриселског споразума, обзнанио је Александар Вучић.

Можда би мишљења о томе да ли смо данас ближе Милошевој ери и да ли Кетрин Ештон данас захтева слично што и Марашли Али-паша пре два столећа била подељена, али да су се у претходних 25 година многи водећи српски политичари и јавност често освртали за узорима из две династије тешко је не приметити. У претходних четврт века ратови, смене режима, уставне и дипломатске дилеме у Србији уплеле су сећања на вожда, кнеза и њихове наследнике у актуелна збивања.

Томислав Николић, још у предизборној кампањи, пред победу на председничким изборима, поручивао је да ће бити као Карађорђе у унутрашњој политици и хапсити криминалце попут њега, а као Милош у дипломатији – „отворен према свима како би нама било боље”.

Виле породице Обреновић – „Златни брег” код Смедерева – јавност се после дуже времена сетила када се Борис Тадић док је био шеф државе тамо састао са премијерима Хрватске и Словеније, Јадранком Косор и Борутом Пахором. Претходник Томислава Николића упамћен је и по изјавама да је изучавао кнеза Павла Карађорђевића, а за Тадићевог мандата овај регент је и рехабилитован. Појавила се и иницијатива да Пионирски парк понесе име кнеза Павла и да би зграду Председништва требало претворити у музеј у којем би се нашла и заоставштина овог представника Карађорђеве лозе. 

Сећање на почетке савремене српске државе било је актуелно и средином минуле деценије, када је Војислав Коштуница водио Владу Србије, па је 2004. Карађорђев споменик откривен у вождовом родном селу Вишевац. Потом је на 190-годишњицу Другог српског устанка Коштуница 2005. цитирао речи кнеза Милоша: „До сада смо били безусловни поданици самовластија турског и робови, а сад постајемо самобитним народом”.

Повлачење историјских паралела није мимоишло ни Зорана Ђинђића, нарочито када је, док је је водио Владу Србије, на Видовдан 2001. Слободан Милошевић предат Хашком трибуналу. Део јавности тај поступак поредио је са Милошевом предајом Карађорђеве главе „цару на Босфору”.

Бројних асоцијација на вође Првог и Другог српског устанка било је и у претпетооктобарској Србији – када се појавила серија „Крај династије Обреновић” у њеном последњем владару Александру и Драги Машин, тражене су сличности са брачним паром Милошевић-Марковић.

Пре тога Вук Драшковић и његов Српски покрет обнове дочекали су, баш 5. октобра, 1991. године вождовог потомка Александра Другог Карађорђевића који је тада стигао у земљу из Лондона.

С обзиром да ће наредне, 2015. године на празник Цвети бити обележена 200-годишњица Другог српског устанка, а ове године ће протећи један век од када је почео Први светски рат, упоређивање данашње Србије са оном из ранијих епоха биће неизбежно. Познаваоци Карађорђевог и Милошевог времена и периода владавине њихових потомака, упозоравају да најважније личности и прилике од пре два столећа свакако не би требало поистовећивати са данашњицом и раздвајати политичко наслеђе вожда и кнеза.