Фармаколошке и друге мафије

Једна од често подгреваних популарних урбаних легенди тиче се профита који згрће „фармакомафија“. Нико разуман не може да негира сливање огромних сума новца у касе фармацеутске индустрије, као ни чињеницу да се начини привлачења муштерија не одликују увек честитошћу. Грешимо, међутим, када сву своју љутњу ограничавамо само на произвођаче лекова.

Истина је да они баратају мамутским профитима. Најбоље до сада продавани лек у свету, код нас познат под називом „сортис“, на тржишту је већ 18 година, а само рекордне 2006. донео је произвођачу више од 13 милијарди долара, док укупан приход прелази 130 милијарди долара. Ваља ипак имати на уму да је фармацеутска индустрија под посебном присмотром, па је управо фирма која се обогатила на „сортису“ 2008. платила највећу казну у историји од 2,3 милијарде долара због нелегалног рекламирања једног лека против болова. Америчке власти биле су тако ригорозне јер се радило о четвртом сличном прекршају у периоду од само шест година.

Није спорно да произвођачи лекова не бирају начин да остваре што већи профит, али исто важи, рецимо, за пекарску или кондиторску индустрију. Сазнање о претераној заради на рачун купца ипак није разлог да човек, ако је болестан, не купи лек или, уколико га мучи глад - векну хлеба. Изгледа много једноставније, мада пракса то демантује, одрећи се непотребних трошкова, као што је задовољење модних хирова. Када неки блазирани креатор одлучи, жене масовно бацају паре да им фризер покрије косом здраво око, а мушкарци плаћају да им се коса уобличи попут петлове кресте. Годишњи приход модне индустрије износи 1.200 милијарди долара. Само Кристијан Диор слије у касу 12, а популарни „левис“ скоро пет милијарди долара сваке године. Зараде су енормне, јер док је роба „хит“ цене многоструко превазилазе трошкове производње.

Но, мода је ствар избора па, осим удара по џепу, не наноси штету, а у окружењу оптерећеном површним системом вредности, повећава чак и углед. Опасност носи собом индустрија такозваних дијететских и сличних „лековитих“ препарата, било да се препоручују због своје природности (и најјачи отрови су природни!), антиоксидантности (када су у облику таблета, антиоксиданти чешће штете него што користе) или других обично измишљених својстава. Ствар је у томе што лек подлеже ригорозној контроли која, од синтетизовања нове супстанције до њеног пуштања на тржиште, просечно износи 12-13 година, а за све те водице и пилулице довољно је само показати да нису хемијски или биолошки загађени.

Поштена реклама за њих гласила би: „Пијте пуно наше минералне воде с натријумом како бисте се што пре шлогирали“, „Навалите на афричку шљиву док вам не израсте рог, али на челу“, „Купујте мој скупи мелем од кога је подједнако вероватно да ћете излечити или добити рак и сиду“ итд. Машта продавца је ту једина граница.

Остварење профита је уграђено у све што нам се нуди, а на нама је право избора. Када је реч о лековима, ваља се ослонити на доктора у кога имамо поверења. Ако нас мучи цена, корисно је поћи од односа и структуре трошкова. За месечну дозу код нас популарног лека за снижавање нивоа холестерола, ,,зокор 40“, у Енглеској ћемо платити мање од 200, а у Србији четвороструко више наших динара. У Европи је уобичајено да око две трећине прихода од лека иде произвођачу, 20 одсто апотекару, 10 одсто држави и пет-шест процената велетрговцу, док код нас највећу ставку чини маржа. Шта је међународна фармакомафија према нашој трговачкој мафији?

Професор универзитета