Минут ћутања

„Како је Ниш постао Чикаго из двадесетих година прошлог века?”

Ово питање је на свом фејсбук профилу поставио један мој колега писац, из Београда.

„Прво је постао Детроит, па Чикаго”, одговорио му је други мој колега писац, из Ниша.

Те кобне вечери када је на свиреп начин убијен Вук Стоиљковић, двадесетдвогодишњи студент медицине, вероватно је и највећим оптимистима постало јасно да је Ниш поодавно постао град страха, мрачна престоница југа, место познато по томе што често пуни црне хронике. Град у коме се криминалци и нарко-дилери слободно шетају, где се обичан човек тргне од бојазни или нелагоде када угледа полицајца, где можете бити упуцани ако преспоро возите или дигнути у ваздух ако се задужите код погрешних људи.

А могу и да вас избоду на смрт.

Ако неког попреко погледате.

Шта се то десило са местом у коме сам рођен и које сам толико волео?

Одрастао сам и сазревао у деведесетим. Ратови, хиперинфлација, шверцовани бензин и чоколаде из Бугарске, немаштина, криминал, бомбардовање... Па ипак, не сећам се да је икад било горе него данас. Никада Ниш није био тако понижен, осиромашен, гурнут у медијски мрак, скрајнут у сваком погледу, упропашћен, криминализован и убијен у појам. Армија незапослених и гладних, армија државних чиновника на ионако оскудном буџету, армија политичара и продаваца магле и белог праха, армија криминалаца на слободи... Ниш је, уистину, постао сличан Чикагу у време прохибиције, али је исто тако пре тога морао да буде лишен привреде, потенцијала и перспективе, попут Детроита.

И наравно да је то изазвало револт оних који још верују да можемо бити нормалан град и нормално друштво. На Сретење, у подне, присуствовао сам протестном скупу а затим и шетњи – мирном грађанском протесту против насиља чији директни повод је било Вуково убиство.

Најпотреснији тренутак за мене лично, а било их је доста, јесте када је Вукова девојка Катарина рекла да су њих двоје планирали да оду одавде, јер ни у Нишу, ни у Србији нису видели перспективу за себе. Планирали су да се одселе у Немачку и тамо живе, раде и подижу породицу.

Заиста је штета што тад није било политичара да чују ове њене речи, па да схвате колико су бесмислене све њихове помпезне предизборне пароле и грандиозна обећања о лепшој будућности. Јер, шта држава Србија и град Ниш нуде младим људима? Који избор? Отићи негде у туђину где ћеш моћи да живиш нормално или остати овде где те иза угла чека неко ко ће ти зарити нож у срце?

Наравно, опет слушамо разне анализе, поређења, мудрословља... За све су криве поменуте деведесете, ратови, економска криза. Али неко је већ лепо приметио... Вуков убица је две године млађи од њега. Шта је један двадесетогодишњак видео и упамтио од деведесетих? Имао је једва две године кад је потписан Дејтонски споразум. Шест година кад је НАТО извршио агресију на Србију. Седам када се десио пети октобар. Десет када је убијен Зоран Ђинђић. И тек двадесет кад је починио свирепо убиство. У питању је неко ко се није обликовао као личност у време Милошевића и његовог режима већ у време транзиције у којој су политичарима и властодршцима уста била пуна Европе, демократије, толеранције, људских права и модерних вредности. Шта је онда пошло наопако? И ко је крив? Породица? Држава? Школа?

Можда то и није кључно питање.

Оно што свако од нас треба да се запита јесте да ли је само Вук убијен те вечери? Или је убијено и нешто у нама? И шта тачно? Које су то вредности, врлине, убеђења у која је неко забијао сечиво свих ових година?

Вукови школски другови су тог дана, на Сретење, донели на централни градски трг транспаренте.

На једном од њих је писало: СВЕСТ. САВЕСТ. МОРАЛ.

Ето шта је убијено.

А да свест, савест и морал ипак нису искрварили из свих нас показало је више од десет хиљада Нишлија који су се окупили на централном градском тргу тог дана.

Ипак, немојмо се заваравати. Нож је још увек заривен у срце овог друштва и оно и даље крвари...

И док стојимо, скрушени и понижени, одајући пошту свима онима којесу убила ова зла времена, минут ћутања нам се чини дуг као вечност.

А многа питања су и даље без одговора.