Приштина под заставама

Приштина 17. фебруара, 12.30. Пре сат времена овде је почела променада, али не било каква, већ права потемкиновска демонстрација силе. Мушкарци челичних вилица у униформама, чудне заставе које се вијоре, затворене продавнице, народ испунио улице. Такозвана Косовска полиција, заштитни корпус и специјалне јединице прошетале су од хотела „Свис Дајмонд” („Swiss Diamond”) до споменика неког њима познатог хероја на месту где је некад у центру града била робна кућа. Затим се окупљенима обратио Хашим Тачи, али до тог места нисам стигао, склонио сам се јер сам препознао једно српско лице у омраженој униформи.

На тргу у центру много људи, мајке са децом у колицима, на све стране балони и заставе, музика, кикирики, семенке. Тако се слави такозвана независност. Лица народа који посматра будућност „најмлађе државе” у Европи и нису нешто озарена. Знак New Born испред некадашњег „Боро и Рамиза” данас је офарбан у маскирне боје, подсећа на униформу. Све је, у ствари, у том знаку. Продају се књижевна дела чији су наслови: „Ослобађање од словенског и српског ропства”, „Скендербег народни херој”, „Илири и њихове државе”. Улицом Мајке Терезе (Видовданском) парадирају народни хероји косовских Албанаца. Са слушалицама у ушима на тренутак сам застао да их посматрам, леп је дан, никад лепше није сијао крст на недовршеном храму Христа Спаса у центру. Лепо обучени људи, девојке с модерним фризурама, високе штикле, одела, кравате, мини сукње, човек се просто запита да ли је то иста Приштина као она пре рата? Ту је и велика катедрала у центру града саграђена након што су новопостављене косовске власти срушиле школу „Џевдет Дода”.

Док ово пишем сетио сам се на шта ме је подсетила ова фино инсценирана представа уз скандирање ратним злочинцима са ореолом хероја. Подсетила ме је на деведесете године и силом прекинуте часове у Првој приштинској гимназији када су све нас повели на политички скуп странке Јул у црвеној сали у „Бори и Рамизу”. Тада су ученицима дали по црвену ружу и тражили да скандирамо и аплаудирамо. Нисам тапшао и то ме је умало коштало лоше оцене из владања.

Тако и данас, Приштина моје младости заувек је изгубљена, после сваког пира следи разарање, да ли ће се ико од данас окупљених сетити жртава, манастира и цркава спаљених 17. марта 2004? Ако неће они, да ли наши уметници, глумци и писци из матице више воле овакве скупове уместо нас, малих, остављених и сабијених у савремена гета, па уместо наших домова културе више воле позориште у Приштини и јужној Митровици…

И. М.*

*Име аутора познато редакцији