Рођендан Београдског драмског позоришта

Београдско драмско позориште обележило је 67 година постојања доделом традиционалних награда, као и програмом за публику под називом „Позоришни бонтон”.

Додела признања уприличена је на Великој сцени „Раде Марковић”. Гран при „Татјана Лукјанова” уручен је др Љиљани Мркић-Поповић, а награда за уметнички допринос у 2013. години ансамблу представе „Трпеле” аутора Милене Деполо и Бобана Скерлића.

Др ЉиљанаМркић-Поповић је лекторка у великом броју представа. Њен допринос неговању и очувању лепог, изражајног говора је непроцењив – каже се у образложењу Управног одбора БДП-а.

У оквиру прославе приказан је кратки филм о БДП-у, а затим је изведена представа „Смрт трговачког путника”.

За посетиоце је приређена и „школа бонтона”.

– Пажњу глумаца одвлачи звук мобилног телефона, светла са таблета, куцање порука, разговори... Поред ових нових технолошких „ометала”, кијање и кашљање дођу као најмањи „грех” – предочили су запослени у овој театарској кући, кроз коју су затим провели радознале госте. Завиривали су у сваки кутак да би  сазнали како настаје представа. Док се подигне завеса на сцени, посао припреме обавља чета вредних људи. Столари, бравари, сценографи, костимографи, гардеробери, шминкери, тонци... У овом низу су и мајстори светла и врло су важна карика у ланцу.

– У свету за овај посао људи имају магистарска и докторска звања, а код нас беспрекорно посао обављају особе које су се успут извештиле – каже машински инжењер Игор Поповски, који има функцију шефа одржавања.

У позоришту има места и за радионицу. Без ње се не може. Кад стигне план представе, скицира се сцена.  Радници се до генералне пробе „бацају” на посао. Сечење, склапање, фарбање, „кројење” намештаја и свега онога што је неопходно да би се добио жељени амбијент.

– Посла има за мајсторе разних профила, али обично више талената мора да се ископа из једне особе – каже Поповски. Он подсећа да је у оваквим просторима важна и противпожарна заштита – открива наш домаћин.

У шминкерници и фризерају дотеривали су се уметници за представу, а из плакара су вирили костими. Они којима је било „тесно” висили су окачени на офингерима насред гардеробе пуне огледала.

Тонска соба је мала, али је „мозак” сваке представе. Одатле се шаљу сигнали свима који учествују у позоришном комаду, рачунајући и глумце и особље иза сцене. Инспицијент даје сигнал тонцу, али се стара да сви учесници и елементи представе буду спремни за почетак, а током извођења прати рад свих учесника  и води рачуна да технички квалитет представе буде онакав какав је на премијери формиран – сазнали су посетиоци међу којима су били и ученици батајничке осмолетке „Светислав Голубовић Митраљета”. 

– Глумац може да погреши, али техника не сме да закаже – поручили су тонци.

Пажњу посетилаца свих генерација привукао је и такозвани ћумез. То је тајни кутак покрај сцене из кога суфлер шапуће глумцима, кад забораве текст.

– Дивим се умешности шаптача да се убаце чим осете да се извођач на сцени збунио – открио је своје утиске Филип Савић, матурант Прве београдске гимназије. Ученице Анђела Милутиновић и Тамара Милетић биле су срећне што су откриле позоришни свет иза кулиса.

БДП је основан 1947. године одлуком Народног одбора града Београда, а прво име било му је Градско позориште.

За Дан БДП-а одређен је 20. фебруар јер је тог датума 1948. изведена прва премијера – „Младост отаца”, драма Бориса Горбатова у режији Петра С. Петровића.