Зашто је дистопија толико популарна код младих?

БЕОГРАД – Вампири, пали анђели и друга натприродна бића која су последњих година искакала из већине књига и филмова за „младе одрасле” већ су устукнули пред Кетнис Евердин и „Играма глади” а ове године ће дефинитивно морати да положе оружје пошто у биоскопе, право са листи бестселера, стижу адаптације дистопијских романа „Дивергентни” и „ Бекство из лавиринта”.

Романи о младима (или за младе) смештени у постапокалиптичне или дистопијске светове нису новина али су после трилогије Сузан Колинс „Игре глади”, коју је у Србији објавио „Вулкан” и изузетно популарне филмске адаптације са оскаровком Џенифер Лоренс у главној улози буквално експлодирали како у књижевности тако и на филму и читаоцима и гледаоцима понудили мање или више успешне приче о младим јунакињама, најчешће, које траже своје место под сунцем у суровом свету који је нека катаклизма вратила у средњи век или праисторију.

Шта је то што дистопију, застрашујућа друштва која су антитеза утопији, чини толико пријемчивом младима? Да ли је разлог томе што дистопија поставља велика питања - шта је то слобода, љубав, човек? Или можда што су млади преко телевизије, филмова, игрица од малих ногу изложени култури насиља и без проблема могу да читају/гледају грозоморне сцене убијања, касапљења?

Или је, пак, разлог толикој популарности тај што тинејџери данас живе у свету где их константно надгледају и где је потреба да побегну од контроле родитеља, наставника, вршњака велика, а да би преживели осећају да морају да прате правила и избегавају „штрчање”?

Џенифер Лоренс у филму "Игре глади" (Фото АП)

За Јасмину Марковић Каровић, извршну директорку нове издавачке куће „Урбан Реадс” која је објавила прва два дела изузетно популарне трилогије „Дивергентни” Веронике Рот, основна премиса дистопијске литературе за младе је величање чина бунта - а то је нешто с чиме се млади лако поистовећују.

„Главни ликови су махом тинејџери који су довољно храбри и одлучни да крену у борбу против мрачне будућности која им је наметнута. Иако неки сматрају да је њихова популарност заснована на ескапизму, ја мислим да се они заправо само баве темама које су младима у формативним годинама блиске - проналажењу унутрашње снаге за живот о каквом сањају, непрекидном преиспитивању и ултимативном чину устанка против ауторитета”, рекла је она Танјугу.

Борислав Пантић, власник и уредник „Чаробне књиге”, издавача жанровске литературе која је младима у Србији донела „Град Ембр”, „Ендерову игру”, књиге Исака Асимова, Ричарда Метисона, серијал „Инструменти смрти”... наводи да сурови, песимистички садржаји нису специјалност омладинске књижевности већ да превладавају и у забавним и уметничким садржајима намењеним одраслима.

Довољно је погледати најистакнутије ТВ серије и књиге по којима су рађене: Игра престола, Окружен мртвима, Декстер и сл., и уверити се да се укус публике променио у последњих две деценије. Ова промена се само пресликава на укус млађе популације. Узрок томе вероватно треба тражити у карактеристикама доба у коме живимо, каже он. „Живимо у времену без иједне чврсте идеологије.

Алиса Милано, јунакиња серије "Чари" (Фото АП)

Изгледа као да су све велике идеје 20. века потрошене и превазиђене, а није се појавило ништа што би их заменило. Неолиберални светоназор, доминантна идеологија савременог света, нема капацитет да буде оквир за духовне потребе већине, а актуелна финансијска криза, која потреса западни свет већ више од пола деценије, само појачава осећај људи да су препуштени сами себи, и да их у будућности не очекује ништа добро”, закључује Пантић.

За Горана Скробоњу, писца, преводиоца, издавача, дистопија је веома привлачна, како за писце, тако и за читаоце. Разлози за то се могу тражити у различитим друштвеним ситуацијама које у фокус доносе овај или онај цивилизацијски проблем - од технологије, преко екологије, религије или угрожености опстанка људске расе услед природних и вештачки изазваних узрока, па до огољеног политичког тоталитаризма.

Хаксли је написао „Врли нови свет” замисливши будућност човечанства којом владају еугенички принципи о одстрањивању инфериорних „примерака” из генетског изворишта, принципи иначе изузетно популарни и утицајни у двадесетим и тридесетим годинама прошлог века (те су као такви били основ за званичну медицинску доктрину Трећег рајха, који се може слободно може назвати истинским оваплоћењем дистопије).

О Орвеловом роману „1984” и Бредберијевом „Фаренхајту 451” не морамо ни да говоримо - и једно и друго дело, као и њихове филмске инкарнације, дубоко су урезани у свест свакога ко иоле познаје популарну културу. Али дистопијски мотиви настављају да преовлађују и у потоњим, комерцијално, а понекад и уметнички, врло успешним књижевним и филмским остварењима, рекао је Скробоња Танјугу.

„Чини се да је најпријемчивија за савременог читаоца или гледаоца она дистопија смештена у постапокалиптично време и окружење. Шта год био узрок смака света какав познајемо - вирус, вампири, зомбији, комета, удар астероида која нас враћа у средњи век или још даље у прошлост - оно најпривлачније у таквим дистопијама јесте нестанак постојећег друштвеног уређења, институција, законских и моралних норми - постојећа правила више не важе. Примарна постаје борба за лични опстанак, по сваку цену, те тако имамо 'Смрт трава', 'Побеснелог Макса' или серијал 'Окружен мртвима'“, додао је он.

Зои Дојч у филму"Вампирска академија" (Фото АП)

Просечан грађанин западне цивилизације, чак и у оним најбогатијим земљама (понекад управо у њима - погледајмо само стопе самоубистава у Скандинавији) дубоко је незадовољан. Без обзира на релативну материјалну сигурност, свестан је своје безначајне улоге у огромној друштвеној и државној машини, и колико год да му пропаганда и медији говоре како је дивно и правилно бити конзумент/гласач/топовско месо, он дубоко у себи зна да такве улоге људском бићу нису иманентне.

Дистопија му, каже Скробоња, пружа могућност да се тог незадовољства ослободи, привремено и на безопасан начин, кроз идентификацију са јунацима књига, филмова или интерактивних игара у којима у први план долазе индивидуалне способности - оно што у стварности ретко, или готово никада, не утиче на успех, положај и углед.

Уништавајући вампире у разрушеној Америци, Човек-омега, последње људско биће у свету вампира из књиге Ричарда Метисона „Ја сам легенда”, безуспешно покушава да продужи постојање хуманости иако је свет, како би рекао Стивен Кинг, „кренуо даље”, а бића која он уништава заправо представљају нову нормалност, док је он сам аберација, наказни остатак прошлости.

Скробоња подсећа да су уметници истанчаног сензибилитета дуго препознавали потенцијале дистопије. Џек Фини је 1950-их написао роман „Отимачи тела” по ком су потом у различитим деценијама снимљена чак три филма, сва три изврсна на свој начин: и ту протагониста долази до неминовне спознаје како нема начина да избегне судбину свих осталих које су заменили „људи из махуна”. Из истог периода су и „Фаренхајт 451” и Метисоново ремек-дело.

Шездесете су нам, подсећа Скробоња, донеле Ромера и његове неодољиве зомбије, а почетком седамдесетих Кинкси су певали: „Покушавају да створе компјутеризовано друштво/али од мене никад неће направити зомбија”.

Курт Вонегат као да је читав свој опус посветио дистопији - од свог првог романа „Механички пијанино”, преко ремек-дела „Сврачје ноге” (овај је роман код нас својевремено објављен као „Колевка за мацу") па до еколошки дистопијског „Галапагоса”...

„Примера је безброј. И наравно, као и све остало, дистопије могу бити успешне или мање успешне, у зависности од уверљивости њихове основне поставке, приступе, уметничког поступка. Оне најуспешније престају да буду ескапистичка разбибрига или краткотрајни извор узбуђења и заборава, и остају уз нас непрекидно, као упозорење на то да што је могуће чешће проверавамо нисмо ли се неосетно обрели у некој од њих. Управо то те најуспешније, 'класичне' дистопије сврстава раме уз раме уз највећа достигнућа осталих грана књижевности или филма”, закључује Скробоња.