Путиново речито ћутање

Зашто Владимир Путин ћути у вези са дешавањима у Украјини? Питање које је цео свет постављао откако је дошло до обрта ситуације у Кијеву и одласка Јануковича, а руски председник остајао нем за било какав јавни коментар, јуче је добило јасан одговор. На сајту Кремља је саопштено да је председник затражио дозволу од Савета Федерације – горњег дома Думе – за ангажовање руске војске у Украјини. Тиме је стављена тачка на вишедневно Путиново ћутање о украјинској кризи које се такође тумачи као – веома речито.

За евентуално разумевање ситуације треба узети у обзир да су се преломни тренуци на кијевском Мајдану преклопили с финишем Зимских олимпијских игара, у које је Русија уложила енормне количине новца и енергије. За успех пројекта заложио се и председник, што је играма у Сочију у западним медијима прибавило тенденциозни епитет „Путинових игара”.

Теоретичари завере у блогосфери већ нашироко распредају како тајминг „украјинског пролећа” није случајно одабран баш у време одржавања Олимпијских игара. Оно што, међутим, са сигурношћу може да се тврди јесте да Украјина за Русију није тек обичан сусед. Осим интензивних културолошких веза, спаја их и интерес који је често најубедљивији мотив за сва геополитичка кретања. Највећа руска војна база ван граница земље налази се у Украјини, а преко ње се протежу и гасоводи који су окосница руске економије. Русији одани делови земље, као што је Крим, у којем је протеклих дана демонстрирана безрезервна лојалност Москви, као и њена одлучност да тек тако не дигне руке од својих симпатизера, доказ су да битка за Украјину још није готова.

Стратешки важан положај земље донео јој је, уместо просперитета, баш као и некадашњој Југославији, много невоља. Полигон за надигравање Истока и Запада и задовољење њихових интереса највише штете нанео је Украјинцима. Земља грца у дуговима, корупција је мутирала до гигантских размера, а последња криза свакако неће убедити стране инвеститоре да уложе новац и покрену мртву привреду (кредитна агенција „Мудиз” већ је срозала све оцене о економској слици Украјине).

Некако се дошло до апсурдне ситуације да после месеци борбе ни Исток ни Запад не делују претерано задовољно постигнутим. Ко је гледао шефицу европске дипломатије Кетрин Ештон како се срдачно грли са ослобођеном Јулијом Тимошенко, за чији огроман допринос бујању корупције сигурно зна, нема дилеме ко је на чијој страни. Свеједно, у првим данима после обарања Јануковича није било тријумфализма ни у Бриселу ни у Вашингтону, где се с пажњом чекао потез који ће повући Москва. Рукавицу је ипак први бацио Барак Обама, упозоривши у петак Русију против војне интервенције у Украјини. Шта Путин мисли о томе – сазнао је јуче.

Једна од опција које су се помињале као одговор на дилему зашто се руски председник не изјашњава о украјинском питању била је да вероватно чека да види шта ће Запад да уради с украјинском економијом која је пред тоталним колапсом и да је у том смислу време његово најјаче оружје.

Дмитриј Тренин из московског Карнегијевог центра сматра да је кијевска „Фебруарска револуција” на неки начин благослов за Москву, која би сада требало да заузме дугорочну стратегију подршке децентрализацији Украјине, чије ће проруске делове једног дана сигурно довести под своје окриље. Захтев за ангажовање руске војске у Украјини засигурно неће помоћи ионако лабавим везама Кијева и Крима.

С друге стране, на Западу је све јачи утисак да ни Вашингтон ни Брисел не знају шта би са скупом играчком попут Украјине, која им је пала у крило, па се као једини фактор који би могао да направи искорак помиње Берлин. Деведесетих година прошлог века Хелмут Кол, ментор садашње канцеларке Ангеле Меркел, био је главни заговорник проширења Европске уније на исток како би се у западну орбиту привукло што више некадашњих чланица Источног блока. Циљ оваквог приступа, који је наставио и његов наследник Герхард Шредер, био је да се стабилизује немачко источно суседство. Ипак, иако је на канцеларском положају од 2005, Ангела Меркел избегава да крене њиховим стопама. Опрезна у односима с Русијом, не делује претерано заинтересовано да преузме активнију улогу у Источној Европи.

Виђена као највећа сила у ЕУ, Немачка једина има потребну специфичну тежину да окупи све кључне играче на трансверзали Вашингтон–Брисел–Москва и направи убедљивије помаке.

У супротном, западни аналитичари с правом страхују да неће доћи до неопходних системских промена у Украјини, што би могло да значи репризу сценарија који је наступио после „Наранџасте револуције”, када је дошло до свеопштег расула, у којем су се најбоље снашли садашњи олигарси.

Како ће се даље понашати Владимир Путин у многоме ће одредити потезе са супротне стране шаховске табле. Његовом улогом бавио се и британски историчар Тимоти Гартон Еш, који тврди да је Путину Украјина витално значајна.

„Сада се тактички повукао, суочен с чињеницама на терену, али не треба имати илузију да ће престати да интервенише”. Јучерашње куртоазно „тражење дозволе” од Савета Федерације то и потврђује.