О опијатима и људима

Драма „Август у округу Осејџ” америчког писца и глумца Трејсија Летса (2007) слојевито је и бурно ископавање мрачних тајни породице Вестон, конкретно и метафорички одражавајући метастазирани карцином у савременом америчком друштву. Због веродостојног исписивања дубина компликованих породичних односа и интелигентног руковођења цепањем свих илузија о америчком сну, за Летсов текст се сигурно може рећи да је врло близак делима најбоље савремене америчке драме, Олбија, Шепарда, Мемета.

У успелој представи редитељке Љиљане Тодоровић пажљиво је остварена пуноћа ликова, јасно је приказана побуна против коренитог друштвеног лицемерја, а врло су изражени трагикомични елементи – из дијалога се прелива завидна количина отрежњујућег црног хумора. Ипак, одређена значења Летсове драме код нас немају убојитост коју имају на америчким сценама, зато што је реч о тексту који битно израња из америчког контекста. Тај утисак је појачан јер смо имали необичну прилику да паралелно са српском праизведбом комада, на Фесту премијерно видимо и филм Џона Велса, снимљен по овој Летсовој драми, у депресивним равницама Оклахоме, где се радња оригинално дешава, што је важно за пуно разумевање очаја ликова. Наши гледаоци ће имати одређену дистанцу према теми ломљаве америчког сна, јер то није наша драма – у америчком окружењу, са америчким глумцима, то значење има већу тежину. Наравно, у тексту има многобројних других тема које нас се врло тичу, због чега је представа и овде релевантна.

Пошто смо поменули филм, са којим се поређење намеће због синхроне београдске премијере, важно је записати да је у представи Тодоровићеве, за разлику од филма, упадљив нагласак дат покушајима да се поврати ишчезла духовност и пронађе смисао у општем бесмислу, кроз лик Индијанке Џоне (Исидора Минић). Она је у представи антагониста мрзовољама којима се руководи породица Вестон, симболички је обучена у бело, блага је, једноставна, скромна и посвећена. Посебно су важне сцене у којима се емитује снимљена поезија Томаса Стернса Елиота коју она говори. Осим што имају поетски значај, ови делови су значајни зато што истичу могућност духовног буђења у плиткој материјалности Америке. Како Џона носи ове сцене, сугерише се да се та шанса налази у култури коју је Америка колонизовала. У вези са тиме је важно и то што је Беверли пред смрт отишао у пансион који води Индијанка, вероватно зато да би тамо пробао да пронађе последње уточиште, болно иронично, у народу над којим су Американци извршили геноцид. Из филма је тај детаљ искључен, док је лик Џоне Моневате блед, на нивоу скице – тако је из филма избрисан кључан смисао драме, могућност продуховљења кроз древну, колонизовану културу. У вези са тиме, наша представа је на идејном плану богатија.

Глумци у представи уверљиво носе масивне терете ликова из прошлости. Дара Џокић игра Вајолет Вестон, огорчену и циничну Беверлијеву супругу која је утеху пронашла у постојаном отупљивању свести помоћу опијата, налик Марти из Олбијеве драме „Ко се боји Вирџиније Вулф”, врло сродне тематике. Беверлија, који је свој заборав обезбедио у алкохолизму, игра Драган Николић – он се не појављује уживо на сцени, већ само путем видео-снимка. То је оправдан и занимљив редитељкин избор, јер појачава значење његове суштинске неприсутности – он као да је био дух у сопственом животу.

Анита Манчић игра Барбару, најстарију од три њихове ћерке, најјачу и најрационалнију, али и повређену због прељубе њеног супруга Била (Бранимир Брстина). Њихова ћерка Џин (Јелена Петровић) је бунтовница тинејџерка, што показује и кроз нападни панкерски имиџ (костимограф Снежана Пешић Рајић). Милица Михајловић је дала лик Барбарине иритантно брбљиве сестре Карен која одбија да види да је њен вереник Стив надувени тупсон и педофил (Маринко Маџгаљ). Јелена Ђокић игра трећу ћерку Вестон, фелеричну Ајви, Бранка Шелић тетку Мети, Младен Андрејевић њеног мужа Чарлија, Дејан Дедић њиховог сина лузера Малог Чарлса, а Ненад Ћирић локалног шерифа.  

Окупљање породице поводом сахране оца Беверлија ослобађа духове и уклања тепих који је прекривао нагурано ђубре из дома Вестонових. „Август у округу Осејџ” је представа еруптивних излива дуго скриваних лажи, али и могућности нових почетака кроз сагледавање и исправљање грешака.