Тесла и здрав разум

Када је Друштво „Свети Сава” пре две и по године обновило захтеве за сахрану Николе Тесле, руководило се надом да ће то бити подухват који ће ујединити српски народ, одавно већ подељен по разним шавовима и темама. Тада смо сматрали, а и сада то мислимо, да нико при чистом и здравом разуму не може бити против тога да се сахрани људско биће, без обзира на његову веру, статус у друштву и могуће супротне жеље његових ближњих.

Испоставило се, међутим, и тада а и сада, када је одлука о сахрани Теслиних посмртних остатака донета, да има оних који се, аутистички и упорно, држе неких својих правила и опција, фалсификујући из незнања или намерно многе основне чињенице из Теслиног живота и смрти.

При том, део противника Теслине сахране оспорава уопште могућност да он буде сахрањен, а део њих је против тога да наш највећи научник буде сахрањен у окриљу СПЦ, у порти Храма Светог Саве. Заједничко им је то што присвајају себи право да поуздано знају шта је Тесла желео, у шта је веровао и чији је био.

Први као аргумент најчешће наводе да Теслу ваља оставити тамо где је и досад био. У музеју. Да ли је то била Теслина жеља? Није. Да ли је то била жеља његових даљих рођака? Нема доказа. Да ли се у савремено доба, данас али и у време Теслине смрти, може поштовати жеља и ближе и даље родбине да покојник не буде сахрањен? То није замисливо. Да ли ће сахраном Теслиних посмртних остатака у позлаћеној кугли бити окрњен научни, популарни, па и емотивни значај богате збирке музејских експоната? Дефинитивно неће! Па који је онда још разлог против сахране Теслиног пепела који је у музеј доспео 1957. године, у познато време комунистичке борбе против цркве. Нема објективних аргумената, осим ако не уђемо у несигурну зону истраживања партикуларних интереса и идеолошког застрањивања.

Знатно дужа је листа оних других противника Теслине сахране, који би некако прогутали саму сахрану, али да буде без цркве и верских симбола. Та група се и сама дели на два дела: оне који су против религије, као такве и на оне који су (само) против православља. Први кажу да „религија и наука никад нису ишле заједно”. Нонсенс који се делимично односи на мрачни средњи век, а делимично на нешто новије комунистичко доба.

Глобално гледано, велика већина научника савременог доба припадала је (и припада) некој од светских религија, а светске религије су, опет, у складу са развојем науке, неке више неке мање, знатно еволуирале и прилагодиле своје погледе реалностима. Значи, отпада искључиви аргумент о неспојивости односа цркве и науке.

Пошто је горњи универзални „аргумент” немогуће доказати, тврди се да Тесла није био верник. Да је то релевантан исказ, један озбиљан проценат светског становништва који су атеисти или агностици, лежао би кремиран или не, по витринама, излозима и другим спремиштима који нису гробља. Здрав разум нам каже, наиме, да се сахрањују и они који нису верници.

Да ли је Тесла заиста био верник? Да пођемо од најневероватнијих тврдњи: да је био будиста, припадник неке друге, посебне религије или секте. Највећи српски научник је био човек врло свестраних знања и интересовања. Да ли се из тога што је у неким светским религијама пронашао нешто добро и занимљиво, нешто што га је привукло и што је позитивно коментарисао, одмах и аутоматски значи да је променио веру? Да ли добар верник једне, мора и треба да ниподаштава или игнорише остале религије?

Тесла, син православног свештеника из Смиљана (Лика, Аустрија),до смрти je остао православац, тражећи да буде сахрањен по православном обреду, уз звуке песме „Тамо далеко”. То су чињенице које су записане и које се могу наћи и у његовом музеју у Београду. У истом музеју су похрањени и подаци из америчке штампе да је новембра 1938. године био кум на освећењу Храма Светог Саве у Герију (Чикаго). Тесла је храму дао име Светог Саве. Да ли би то урадио неко ко није верник и православац?

Данас многи присвајају право да „поуздано знају” шта је Тесла желео, у шта је веровао и чији је био. Тако кажу да није достојан да буде сахрањен у окриљу цркве, јер је кремиран. Оно што се превиђа, а о чему такође постоји веродостојни докази, записи, јесте да је кремиран пошто је претходно био сахрањен по православном обичају, па онда ексхумиран! Његов рођак Сава Косановић је то урадио највероватније да би поједноставио административну процедуру и избегао веће финансијске трошкове приликом слања Теслиних посмртних остатака из Америке у Београд. Српска православна црква која уистину има резерве према кремацији покојника, с правом је прихватила и разумела да се овде ради о посебном случају и стицају околности, а никако не о жељи или ставу покојника, поготову не о томе да постане музејски експонат.

Никола Тесла је једно од највећих имена које је икада изродио српски народ и самим тим је стекао право да почива у храму највећег српског свеца. Као што су Вук Караџић и Доситеј Обрадовић сахрањени у порти београдске Саборне цркве, тако је нормално да Тесла свој мир нађе у Светосавском храму.

Теслином сахраном у порти Храма Светог Саве и подизањем споменика српски народ ће одужити велики дуг према великој личности. У ово време то може да значи и више од пуког цивилизацијског и хришћанског чина. Значиће да се праве ствари раде на прави, нормалан начин. За почетак нашег оздрављења и то је довољно.

Председник Друштва „Свети Сава”