Путинова партија шаха

Могућност руске војне интервенције дала је нову димензију украјинској кризи. Од њеног избијања пре четири месеца догађаји су се смењивали као у напетом трилеру, дајући повода за предвиђање разноликих сценарија – од цивилизованог договора Јануковича и опозиције, до грађанског рата и распада земље. Да ли нас најновији развој ситуације води корак ближе најгорем сценарију? Руска спремност да војно интервенише могла би, наизглед парадоксално, да смири ситуацију.

За разумевање читаве украјинске кризе и њене најновије фазе важно је знати њен локални и глобални контекст. Локално, Украјина је дубоко подељено друштво на прозападни северозапад и проруски југоисток, без јасног заједничког идентитета. Глобално, у последње две-три године сведоци смопогоршања руско-америчких односа, који су се јесенас преломили баш преко Украјине. Елита у Вашингтону не одустаје од својих планова о светској хегемонији. На том путу им стоји Русија, држава којој је стало до очувања статуса велике силе која може независно да одлучује о својој политици. САД су закључиле да могу најбрже да лише Русију овог статуса тако што ће да истргну Украјину из њене сфере утицаја и интегришу је у евроатлантске војно-политичке и економске структуре и групу источноевропских русофобичних држава „Нове Европе“.

У оваквом контексту, Украјина може да опстане као целовита држава само ако њена владајућа елита подједнако задовољи интересе становништва обе половине земље и успешно „лавира“ између Русије и Запада. Свргнути председник Јанукович је то солидно радио скоро четири године, да би на крају поклекао повукавши низ бесмислених и контрапродуктивних потеза. Ни опозиција, а сада револуционарна власт, није се показала ништа способнијом. Заузели су претерано прозападни курс и дозволили екстремистима из сопствених редова – фашистима са запада земље – да преузму контролу над превратом. Запад им је то дозволио, ћутке прешавши преко бруталног кршења споразума Јануковича и опозиције, који су гарантовали и поједини западни лидери.

У околностима револуционарног хаоса и антируски усмереног дивљања екстремиста, уследила је крајње природна реакција проруских региона Украјине, нарочито Крима. Они нису хтели да признају резултате насилне и недемократске револуције у Кијеву. Организовали су се да заштите своја права, а Русија је стала уз њих. Западни лидери и медији обрушавају се на „руску агресију“ и траже од Москве да поштује територијалну целовитост Украјине. Усуђују се да моралишу они којима уздржавање од употребе силе и поштовање територијалног интегритета других држава никада нису били јача страна. Прете Русији санкцијама, али војну акцију не разматрају. Јасно је да је у таквој ситуацији Русија у предности. Крим је већ фактички одвојен од Украјине, а само је питање тренутка када ће за њим кренути и остали проруски региони.

Сада су на потезу револуционари у Кијеву. Од њих зависи хоће ли сачувати целовитост Украјине и спасти је грађанског рата. Ако се буду играли ватре и покушајусилом да успоставе контролу над истоком земље, наићи ће на оружани отпор тамошњег становништва и руске војске. У том рату ће изгубити и Украјина више никада неће бити цела. Ако прекину да следе програм екстремиста из својих редова и поништесвоје нелегитимне одлуке, криза се може вратити за преговарачки сто и решити компромисом. Он би подразумевао: образовање репрезентативне прелазне владе, расписивање демократских избора, уставне реформе које би укључиле и неки модел федерализације земље и консензуалне демократије,као и задржавање политике војне неутралности и уравнотежених економских односа са ЕУ и Русијом.

Постоје добри изгледи за овај позитиван сценарио, за шта треба захвалити спремности Русије да војно интервенише. Мало је вероватно да ће у ситуацији када не могу да рачунају на одзив мобилизацији већине својих војних обвезника и интервенцију НАТО, кијевске револуционарне власти да ризикују рат против Русије. Памте они добро искуство бившег грузијског председника Сакашвилија. Запад би могао да их охрабри на компромис, уместо што прозива само Русију. Тиме би исправио и своју грешку – Американци су, као по обичају, играли комбинацију америчког фудбала и покера, и преиграли. Руски председник Путин је одговорио смиреном партијом шаха, и – на путу је да добије. Биће добро и за Украјину, и за Запад, и за свет да његови противници прихвате частан пораз.

Истраживач сарадник у Институту за међународну политику и привреду, Београд