Хладни рат

Израз „хладни рат” је поново у употреби. Први га је сковао Џорџ Орвел 1945. године, у контексту критике двеју сила, Совјетског Савеза и САД, и њихове глобалне политике која ће се претворити у незванично ратно стање.

У књизи „Глобални ’хладни рат’” Арне Вестад, који важи за једног од најзначајнијих историчара „хладног рата”, објашњава да је овај појам педесетих година прошлог века почео да се користи за описивање америчког схватања ратног стања са Совјетским Савезом: агресиван однос без ратовања.

Идеолошко сучељавање две тадашње суперсиле је на глобалном плану исказивано кроз интервенционизам.

Ратови који су вођени у „трећем свету” током „хладног рата” разорили су читаве земље. Само у периоду између 1945. и 1965. САД су интервенисале у тринаест земаља – од Грчке, преко Филипина, Кореје, Тајвана, Ирана, Гватемале, Панаме, Либана, Индонезије до Вијетнама, Конга, Кубе и Лаоса, док се совјетски интервенционизам односио на учвршћивање власти у Источној Европи и ширење утицаја у „трећем свету”.

Интереси две земље директно су се сукобили на Куби, у Индокини, у Јужној Африци, на Рогу Африке и касније у Авганистану, где је неуспела совјетска интервенција појачала утисак о сили која води неуспешне ратове и подржава режиме осуђене на пропаст.

Док су интервенције СССР-а у Африци, Азији и Латинској Америци додатно ослабиле совјетску економију, САД су успеле да наметну свој економски модел и утру пут глобализованом финансијском тржишту, што им је омогућило надмоћ.

Са завршетком „хладног рата” и пропашћу концепта „трећег света”, чији је циљ био да понуди „трећи пут”, није више било силе која би могла да се супротстави америчком интервенционизму. Идеологија интервенционизма је, међутим, остала иста, односно уверење САД да је мењање тржишта и мишљења на глобалном нивоу једини начин да одрже своју безбедност, како објашњава Вестад.

„Сједињене Америчке Државе су биле интервенционистичка сила у скоро сваком тренутку свог постојања, а пошто су се уздигле као глобална хиперсила, интервенционизам је постао нормално стање ствари”, закључује овај историчар који резултате америчких инвазија из перспективе „трећег света” описује „истински страшним”, са несагледивим људским трагедијама и међу савезницима и међу противницима.

„Инвазије САД опустошиле су многа друштва и учиниле их много подложнијим даљим катастрофама”, сматра Вестад.

То су показале и америчке војне интервенције у Ираку, Југославији, Сомалији, Авганистану и недавно у Либији, комбиноване са посредним интервенцијама у десетинама других земаља преко формирања и финансирања политичких снага које служе њеним интересима. Србија, Грузија, Украјина и Белорусија су само неке од њих.

До преокрета је дошло када је Русија са Владимиром Путином на челу закључила да се бивши непријатељ из хладноратовског периода сувише приближио њеним границама. Ширење НАТО-а на исток и амерички ракетни штит у бившим совјетским републикама повећали су нервозу у Кремљу и учврстили уверење да је потребно послати јасан сигнал да Русија неће дозволити угрожавање онога што сматра виталним интересима у „блиском суседству”. До првог озбиљнијег одмеравања снага дошло је у Грузији 2008. Сукоб грузијских снага са проруским снагама у Јужној Осетији, а потом и у Абхазији, у који се Русија одмах умешала, поједини аналитичари су видели као сукоб који је испровоциран како би се испитала борбена готовост Русије.

Утисак да се Русија враћа на међународну сцену повећала је њена дипломатска „победа” у Сирији прошлог лета, када је у последњем тренутку успела да заустави америчку војну интервенцију коју је снажно подржала Француска. Тензије између Вашингтона и Москве око Сирије навеле су коментаторе да говоре о повратку „хладног рата”. Овај термин употребљен је и у случају Едварда Сноудена, одбеглог стручњака америчке обавештајне агенције НСА који је открио амерички систем глобалног шпијунирања пре него што је уточиште нашао у Русији.

Догађаји у Украјини донели су најверодостојнији римејк „хладног рата”, са агресивном реториком којој су се препустиле обе стране и демонстрацијом силе на војним маневрима руске армије а одмах потом и снага НАТО-а.

Иако се чини да једна и друга страна немају једнаке интересе у Украјини, улог је велики – Русија је одлучна да брани оно што сматра својим виталним интересом, док Сједињене Државе бране свој положај хиперсиле.

Како год буде завршен, овај сукоб означиће нови однос снага на међународној сцени.

Уколико Запад пређе преко припајања Крима Русији, то ће оснажити Путина у уверењу да може активније да утиче на ток светских догађаја.

Ако, пак, Бела кућа и њени европски савезници наставе да заоштравају тон и предузму репресивне мере против Путиновог режима, као што су економске санкције, то не само да ће изазвати реципрочну реакцију Москве, већ би додатно могло да продуби кризу у Украјини и доведе до поделе земље на два дела.

То би даље могло да доведе до повратка биполарности у међународним односима и створи раздор унутар Европе који би могао да натера земље које се налазе „на линији разграничења” да изаберу савезнике на једној или другој страни.