Када се полуистине забибере лажима

Фразе, метафоре и слична лингвистичка оружја политичара у предизборним обраћањима функционишу зато што садрже део истине који се пренаглашава, тако да се све друге чињенице пренебрегну, сматра социолог Јово Бакић. Управо тако настаје најбоља пропаганда, када се „полуистине забибере лажима”, што је случај у кампањама широм света.

Управо на таквом пренаглашавању објективно постојећих чињеница заснивају се узајамни напади напредњака, чији лидер проглашава борбу против „тајкунизације”, и демократа, који апострофирају противљење „диктатури у коју Србија неумитно клизи”.

„Демократска странка преувеличава реално постојеће ауторитарне тенденције које су објективно далеко од диктатуре. То се чини с намером да се бирачи застраше од „новог владара”. С друге стране, Вучић наглашава како је он борац против тајкунизације, сугеришући да је Ђилас тај који је малтене главни тајкун. Тако се прави намерна дихотомија: „или гласате за мене или за тајкуне”. Ту је чињеница да је Ђилас богат човек стављена на квадрат, при чему се потпуно изгубила и она мрва истине која ту постоји”, каже Бакић.

Политичари, наравно, морају добро да владају језиком и демагошком употребом речи теже да засене и једноставно преваре бираче. У томе су врло вешти, а Бакић наглашава Ивицу Дачића који је, каже, у том контексту „апсолутни шампион”.

„Дачић, на пример, говори да ће Република Српска трајати вечно. Откуд му уопште та тема? Или кад тврди да се управо он изборио за Заједницу српских општина на Косову. Добро, али сетимо се да је у претходној кампањи рекао како је спреман да ратује за Косово. Он у кампањи говори супротно од свега што ради ван ње. Дачићев наступ је комбинација социјалне и националне демагогије, уз популизам у чистом виду у облику антиелитистичког става, као кад каже ’ја сам један од вас’. Тиме он жели да подвуче како је обичан човек који воли да запева и који не спада у политичко-пословну олигархију”, истиче Бакић.

Што се Србије тиче, наш саговорник сматра да су употребе језичких трикова последица опште политичке безидејности, односно мањка реално остваривих замисли.

„Зато се овој кампањи нападима на противнике и фразама придодају ствари које су на веома дугачком штапу, попут ’Београда на води’, који ће у најбољем случају повољне ефекте дати за пет-шест година. Ако се уопште и оствари, јер ја, откад знам за себе, слушам о томе како Београд силази на реке”, истиче Бакић.

Једини излаз је, закључује он, да грађанин постане што свеснији својих интереса. И да потом увиди начине на које га политичари обмањују зарад сопствене, грађанину најчешће супротстављене добробити.

Д. Б.