Термини за улепшавање истине

„Могу вам понудити само крв, сузе и зној”, обећао је премијер Винстон Черчил поданицима британске круне, када је објавио да се Велика Британија налази у ратном стању с Немачком.

Када би данас неки политичар својим бирачима обећао да ће плакати након његове победе на изборима, вероватноћа да би његова странка прешла изборни цензус била би једнака шанси да ће Путин објавити да су демонстрације у Украјини „унутрашња ствар” ове земље.

И баш као што наши политичари сликовито објашњавају да је „српску економију захватио тумор који не може да се лечи аспиринима, већ хемотерапијом”, тако се и политичари с оне стране Атлантика труде да смисле еуфемизме који њихове војне акције чине „бескрвним” и „деперсонализованим”.

Реч „убијање” користи се искључиво када се гласачима објашњава шта непријатељ ради нама, а не шта ми радимо њему. Реч „рат” политичари данас користе само када обећавају да ће повести „рат против сиромаштва” или „рат против дроге”.

Политичке метафоре нису новијег датума, а политичари који данас користе термин „коначно решење косовског питања” требало би да прелистају „Нацизам за неупућене” и подсете се да се „коначно решење (јеврејског питања)” односило на тајни војни документ којим је планирано убијање милиона Јевреја за време Другог светског рата.

Осврћући се на реч(и) и фразе које наши политичари најчешће користе у актуелној предизборној кампањи, директор „Србијагаса” и функционер Социјалистичке партије Србије Душан Бајатовић духовито је приметио да је реч „реформа” постала нови Бог и свргнула с престола популарности реч „транспарентност”, која је била модерна након 5. октобра. Он је при том констатовао да „баш као што, док се учестало помињала, транспарентности није било, тако ни сада нема реформи. А ни сагласности политичких странака какве су и које тачно реформе Србији потребне”.

Креативни директор бројних рекламних кампања Надежда Миленковић објашњава да се политичарима препоручује коришћење метафора и поређења „јер људи лакше схватају шта желите да им кажете када користите примере из живота”. Злоупотребе су, наравно, честе.

„Баш као што деца лакше схватају шта желите да им кажете ако у реченицу убаците претећу казну типа „склони шишке, ослепећеш” или „ако пијеш кафу, порашће ти реп”, тако и одрасли више воле да размишљају у сликама, него да се служе апстрактним мишљењем. То знају и стручњаци за комуникацију који саветују политичаре да нам се обраћају речима типа „не може се пити сируп ако сте болесни – мора се узети лек”, иако нам они у суштини углавном „продају” богојављенску водицу. Коришћењем метафора политичари, заправо, третирају бираче као децу”, примећује Надежда Миленковић.

Милошевић је у политички жаргон увео крилатицу „опште је познато” или „цео свет зна” да би саопштио ноторне неистине, каже наша саговорница и додаје да политичари о себи често говоре у трећем лицу једнине или у првом лицу множине, када желе да праве отклон од одговорности. Осим тога, често „одговарају” на питање – питањем, јер знају да је то згодан начин да кажу оно што они желе.

„Превод омиљене крилатице Ивице Дачића ’да ли ви стварно мислите да сам ја толико наиван да...’ заправо значи ’да ли сте толико глупи да мислите да сам ја толико глуп да...’. Александар Вучић је донедавно на постављено питање имао обичај да одговори ’ако ме питате’ и онда каже оно што он жели да саопшти”, примећује Надежда Миленковић.

Она духовито запажа да за време реконструкције Владе нисмо чули експлицитно објашњење да ли ће бити смењени они министри који нису добро водили свој ресор. Уместо тога, имали смо утисак да се у Немањиној 11 спремају за олимпијаду, јер је први потпредседник Владе углавном користио спортске метафоре када је објашњавао да ће бити реконструисани они министри који „не могу да истрче трку” односно „који не могу да прескоче летвицу” и „који су се уморили од маратона”.