Повампирени уранијум

Реакције читалаца на чланак С. Кљакића „Озрачена политика” показују колико је лако узбуњивати народ неоснованим сејањем страха. На начин који се уздржавам да квалификујем, аутор види непостојеће завере и опасности тамо где их не назиру ни озбиљна наука, ни здрав разум. Он као неопозиву истину прихвата да муниција с осиромашеним уранијумом (ОУ) „није само драматично угрозила здравље становника у земљи Србији, него је увелико озрачила и овдашњу политику”, а драгоценом сматра и тврдњу: „Надлежни у Србији све су заташкавали па је и ситуација овако алармантна, јер се много тога могло предупредити”.

Станимо за тренутак. Прво, откуд се Кљакићу „јавило” да нам је муниција с ОУ „драматично угрозила здравље” када те муниције у централној Србији није ни било, осим у узаном појасу уз источну границу с Косовом, испод Врања? Поређења ради, наведимо и да је на тих наших десетак парцела пало скоро 500 пута мање ОУ него на Кувајт 1991. и више од 2.000 пута мање него на Ирак 2003. године. Потенцијално угроженим сматрају се особе које су се у тренутку експлозије нашле у кругу не ширем од неколико десетина метара. Откуд онда оболели у Врању, Лесковцу, Нишу и другде?

Друго, оболевање од рака у Србији не може се означити „алармантним“, мада је умирање због организованости здравствене службе чешће него на западу. И за једно и за друго одговорни су узроци који су заједнички целом свету, а нема основа да се верује да се грађани Србије у том погледу разликују од осталих припадника своје врсте.

Треће, још од пролећа 1999, ништа се више није „могло предупредити”. После бомбардовања нема кајања.

Четврто, посебно злокобно и сумњичаво (опет жртвујем тачну квалификацију ради пристојности) звучи „откриће”: „Надлежни у Србији све су заташкавали“. Па, ко су ти „надлежни”, ако не наши најмеродавнији стручњаци с ВМА, из Института „Бaтут” и Института „Винча”? Зашто би тако погане ствари чинили свом народу? И није ли настрано окретати народ против лекара и инжењера који брину о његовом здрављу?

Пето, с таквим мисаоним склопом, бежећи од опасних „надлежних”, Кљакић решење види у оним другима („ненадлежнима”?). Тако су „сведоци оптужбе” кардиолог с анегдотском интерпретацијом стопа и радиолог који умишља да се ОУ притаји током 15 година, а онда одједном, на неки мистериозан зов, истовремено изазове рак код свих изложених (и ученице медицинских школа знају да, када је латентни период дуг, оболевање има облик уздужног пресека Фрушке горе, а не пламена свеће).

Обузет свеприсутним заверама, Кљакић уочава „врло јак лоби који на глобалном нивоу настоји да оспори узрочно-последичну везу између употребе ОУ-муниције и праве експлозије оболевања од рака у неким деловима Србије”. Наводна „експлозија” обухвата „и припаднике војних формација ангажованих на тој територији”, мада поуздана истраживања потпуно искључују наведену могућност (ризик од рака био је међу њима чак и мањи, а простор не дозвољава упуштање у објашњења).

Посебно је апострофирана Међународна комисија за атомску енергију која је, по ауторовим изворима, спречила (!?) истраживања Светске здравствене организације о ОУ. У „заверенике” имплицитно спада и врло утицајна америчка Управа за послове ветерана, која се енергично бори за интересе својих чланова, али је у конкретном случају била немоћна да потврди Кљакићеве сумње.

Највише од свега правог патриоту би могло да огорчи Кљакићево инсистирање на маргиналном проблему за Србију, какво је излагање ОУ, јер се тиме гурају у страну сва стварна злодела која су нам током и после распада Југославије нанели Американци и њихови савезници. Да ли их он, упућивањем на тај лажни траг, свесно или несвесно аболира од њихових истинских непочинстава, од убијања људи, преко сатанизације једног целог народа, до уништавања индустрије и загађења животне средине (али не сејањем ОУ, већ низом органских материја ослобођених рушењем хемијских постројења)?

Професор универзитета, епидемиолог