Употреба националних мањина

Чије су националне мањине – једно је од питања које се поставља у предизборном али и у послеизборном периоду. У предизборном, због обезбеђивања гласова за прекорачење изборног цензуса, а после због много чега. На првом месту, због политичке и цивилизацијске легитимације власти.

Србија је уставно дефинисана као држава српског народа и свих њених грађана. Тиме је држава Србија преузела све обавезе и одговорност и за остваривање колективних права националних мањина, и то на целој својој територији. Но, захваљујући историјском државноправном наслеђу, то није сасвим тако, што потврђују чињенице у вези са двојним системом финансирања националних савета националних мањина. Органи Републике Србије директно су одговорни за остваривање колективних права само националних мањина које претежно живе на простору централне Србије (Бугари, Албанци, Власи, Роми, Бошњаци). За оне мањине које су географски лоциране на простору АП Војводине (Мађари, Словаци, Румуни, Хрвати, Буњевци, Русини, Украјинци, Чеси, Македонци) трансферно, а тиме и – директно, задужени су органи Војводине. Тај део националних представничких тела побројаних мањина у сваком погледу није у вези са Београдом, већ своја колективна права остварује на нивоу регионалне самоуправе. Да се Устав доследно поштује, национални савети свих мањина били би у директној вези са републичким органима. Овако, једном делу националних мањина тај гарант је регионална самоуправа, која то нити може, нити сме бити, ни по Уставу, ни по међународном праву.

Једноставније речено: кад се постави питање децентрализације Србије, Војводина постаје табу тема, а главни аргумент у томе је употреба националних мањина, па чак и противно уставним одредбама.

Националне мањине су и предмет партијске инструментализације. Од 2000. године, као и раније, ако изузмемо већину мађарске заједнице, све остале су биле стабилно бирачко тело неколико грађанских странака: Демократске странке, Лиге социјалдемократа Војводине, Г-17 плус и делимично Либерално-демократске партије. Актуелним законским решењем о избору чланова националних савета, све поменуте странке су показале жељу да преко својих партијских листа контролишу националне мањине у Војводини. Међутим, променом власти на републичком нивоу пре две године, националне заједнице су стављене у „опозициони” положај већ након конституисања републичких органа, које нису чиниле ДС и њени партнери. Но, упитно је што нико гласно не истиче захтев за промену закона за избор националних савета. Изгледа да мањинске управе очекују да ће на време променити страну и да ће као и до сада од укупних средстава намењених за живот заједнице, половину утрошити на своје плате, а углавном је такав смер утрошка средстава којима располажу национални савети.

Недавне изјаве Томислава Николића, који је, сумирајући рад СНС, и пре тога СРС, истакао да је та странка, док је он руководио њоме, водила бригу да на њеној посланичкој листи буду и „мањинци”, указују на чињеницу да ће, ако СНС буде у прилици и да самостално формира владу, у њој бити места за националне мањине. Тиме се затвара простор за могуће манипулације и за појаву извештаја сличних онима које је својевремено правио Тадеуш Мазовјецки. Но, и поред тога, простор за инструментализацију друштвеног положаја националних мањина је отворен.

Ипак, чак и злонамерни морају признати да се однос шире јавности према националним мањима значајно побољшао. У томе заслугу има смиренији политички живот у Србији, који постоји без стриктне поделе на два непомирљива политичка фронта.

Професор на Филозофском факултету у Новом Саду