Људи Србије у срцу Сарасоте

„Политика” је недавно (18. фебруара) објавила дирљиву причу „Непролазна љубав Николе Тејлора”. Никола (Роберт) се заљубио у Српкињу Катарину, променио веру, венчао се, основао породицу и скоро цео животни век породица је провела у САД. Али породица се враћа у Србију 1997, јер је Никола схватио колико је за његову супругу болно да из даљине посматра догађаје у својој отаџбини. Током бомбардовања 1999. Никола је носио помоћ „нашим збеговима на Косову”. Умро је крајем 2013. и сахрањен у Сарасоти на Флориди, на војничком гробљу, а породица се нада да ће његове остатке успети да пренесе у Чачак како би вечно почивао са својом Катарином.

У марту 2014, у истој Сарасоти, маленом граду на западној обали Флориде, хиљадама километара далеко од Београда, доброта и лепота људи Србије поново бивају поменуте уз осмех и дубоки наклон захвалности двоје Американаца, које раздвајају деценије животног искуства, али које спаја спознаја смисла људског постојања: пријатељство и помоћ човеку у невољи.

Почетком овог месеца, у Сарасоти је одржана необична конференција која промовише креативност у настави, на послу, у животу. Окупили су се стручњаци из разних делова САД. У току три дана размењене су занимљиве и драгоцене идеје а на крају конференције организована је опроштајна вечера. У опуштеној атмосфери упознала сам две занимљиве особе. Једна је у касним шездесетим, друга у средњим тридесетим.

Разговарам са Робертом (какве ли случајности!), који је обишао већи део света и променио неколико каријера. Причам му о Србији и Београду... Роберт ме тада прекиде: „Да није било Београда, ја више не бих био жив!” Роберт је 1977. боравио у Египту и одатле је преко Грчке дошао возом до Београда. Сишавши с воза осетио је да се не осећа добро. Успео је да дође до таксија који га је одвео до хотела „Москва”. Узео је собу и отишао да се одмори. Пошто се истуширао приметио је да му није добро. Силази до рецепције и моли младог рецепционера да позове доктора. Одлази у своју собу и за мање од пола сата долази хитна помоћ и одводи га у болницу. Млада лекарка била је са њим све време. Успели су да га спасу. Роберт је у Египту добио колеру! Да је дошао само сат касније, Роберт и ја не бисмо имали прилике да се сретнемо и упознамо! Био је у болници недељу дана. Када је хтео да плати рачун, остао је зачуђен до данашњег дана: како је могуће да је све то коштало мање од кутије витамина! Каже ми да се мора вратити у Београд који му је подарио други живот!

Неки минут касније, видим једну младу жену која ме на неки чудан начин подсећа на моју другарицу Лелу. Причамо невероватно лако као да се дуго познајемо. И њој кажем да сам из Београда. Њено лице, цело њено постојање шири се у прелепи осмех: „Знала сам да си из Србије! Моја најбоља другарица Александра ( њено име изговара баш онако по нашки) је из Србије. Имала сам прилику да 16 година живим у Бечу где сам упознала Александру са којом сам стално на скајпу.” А онда још једном: „Она је моја најбоља другарица!”

И тако, хиљадама километара од Србије – о Србији! Људи Србије и Србија живе у срцима и сећањима Американаца.

Професорка међународне економије на универзитету на Флориди