Где нас води невидљива рука

Неолиберални економисти су током претходних деценија тврдили да је тржиште та невидљива рука која уводи ред у економске односе, па чак и у друштвене односе уопште. Међутим, препуштање тржишту (laissez-faire) није довело ни до економског прогреса, ни до друштвеног просперитета. Оно је довело до економске кризе. По својој озбиљности и дубини, садашња економска криза многе подсећа на ону између два светска рата.

Извесно је да ће она трајати током целе ове деценије. Метрополе европских држава, које су некада називане центрима светског капиталистичког система, и у односу на које су одређивана периферијска и полупериферијска друштва, а којима је, затим, сугерисана модернизација по неолибералном моделу, данас делују као позорницa на којој се смењују масовни протести депривираних слојева. Оне чак делују као позорница на којој се тренутно одвија историја чији исход ћемо тек видети.

Након 2008, број протеста у европским метрополама као што су Атина, Рим, Лисабон, Мадрид, Париз, Лондон у свакој наредној години се повећава. То само по себи говори да се криза не повлачи него супротно, она се продубљује. Њени главни индикатори су масовна незапосленост, како необразованих тако и високообразованих, висока задуженост држава, пад привредних активности итд.

Могуће је претпоставити да ће цела деценија бити препознатљива по антагонизму између социјалних слојева, нарочито између грађана и оних делова управљачких елита које су корумпиране, у трагању за новом идеолошком парадигмом и другачијом економском политиком. Деценију ће, такође, карактерисати криза легитимитета свих нивоа постојећих елита, као и криза унутар самих политичких система, који више не поседују механизме решавања социјалних сукоба или производње консензуса и пристанка на постојећу политику.

У земљама источне или, уже, у земљама југоисточне Европе, сви политички процеси су осмишљавани и легитимисани с циљем саображавања политичким, културним и економским стандардима западне Европе. Због тога многе збуњује овакав развој догађаја, који се своди на то да подручја ка којима су пре 25 година кренули нису места благостања и високог стандарда него социјалних и политичких превирања и стварања другачије историје. Ту збуњеност запажамо код управљачких елита и политичких странака, али и код медијских и интелектуалних елита и обичних људи.

У време дубоких криза, које нису ограничене само на једну државу него обухватају читаве регионе, због немогућности да се смањи и контролише социјално незадовољство и реше политичке противречности, то незадовољство се често усмерава ка споља. Тада расте вероватноћа регионалних ратова или чак светског рата. Уколико се ово незадовољство не усмери ка спољном „непријатељу“ онда опет расте вероватноћа унутрашњих побуна и микрореволуција. Не треба заборавити ни на могућност транснационалне револуције, тј. промене система која обухвата већи број држава. Такве крајности, у време кризе, која обухвата не само једну државу него читав низ држава, јављају се када државе саме, затим регионално, и коначно у кооперацији са глобалним институцијама, не могу да пронађу решење за економске и социјалне проблеме.

Осим што представља претњу за друштво и појединце, криза нужно условљава преиспитивање свега на чему се једно друштво (или више њих) заснивало. Криза води ка преиспитивању идеолошких образаца, политичког система, типа економске политике, ресурса којима се располаже, организације друштва, доминантног вредносног и образовног система итд.

Криза која обухвата читав регион је тегобна и тешка до тачке неподношљивости, али после ње старо нестаје и ново настаје.

Докторанд на Факултету политичких наука