Сила права и право силе

Политичке и друштвене турбуленције у Украјини изнеле су на светло дана већ скоро заборављене основе међународног права, што је за последицу имало да су се САД и ЕУ напрасно сетиле суверенитета и територијалног интегритета. Штавише, овај нагли заокрет ка праву дешава се непосредно уочи обележавања петнаест година од НАТО агресије на СРЈ, када је међународно право на најгрубљи начин погажено деловањем без мандата УН, док је успостављање тзв. косовског преседана требало да послужи као лакмус тест за произвољни интервенционизам и владавину двоструких стандарда. Или, другим речима, одлука да се у једном случају, тј. Косова и Метохије, призна право народа на самоопредељење као принципа који је примарнији од принципа суверенитета, значила је и напуштање важећих правних основа, и почетак опасног пута на којем више не постоји начело које важи за све.

Сила права је, наиме, историјски и практично, ступила на сцену с циљем формирања светског договора о најважнијим питањима, како би се спречили сукоби и успоставила равнотежа са јасним и недвосмисленим правилима. Тако је изворни смисао силе права – која садржи одрицање од просте воље и жеље – био управо да замени право јачег, које признаје искључиво голу силу као начин поступања. Јер, право није право уколико не упућује на обавезујуће норме делања. И обрнуто, кад су најјаче западне државе сопствену делатност изузеле из сфере права створен је вакуум у којем интерес замењује сваки принцип. Практикујући политику неолибералног интервенционизма – и то у економској, политичкој, друштвеној али и правној сфери – САД и ЕУ настојале су да избришу принципијелност и нормативност. У испуњењу те зацртане линије на којој све постаје дозвољено, свакако су биле више него добродошле све постмодерне релативизације у којима се, сећамо се, говорило о растакању суверенитета као већ превазиђене категорије, као уосталом и о томе да је све ствар интерпретације и да истине нема.

Због чега је, дакле, питање коначног исхода ситуације у Украјини питање од пресудног значаја, сем тога што ће довести до нове прерасподеле улога и снага и стога последично утицати и на догађања у Србији? Реч је о томе да се сада затворио круг или, више оптимистички речено, да су ствари поново враћене на почетак. Чињеница је да се организатори референдума на Кримупозивају на одлуку Међународног суда правде поводом декларације о самопроглашеној независности Косова, док истовремено из Русије, која подржава Крим, стижу снажна уверавања да се став поводом Косова неће мењати. Овај ток ствари заправо представља огледало вишедеценијског понашања Запада али уз, ипак, једну важну разлику: у Кијеву се претходно десио насилни државни удар и радикално су прекршене све норме легалитета. Суштину ових догађања, међутим, треба тражити у једној другој чињеници – да је Русија већ дуже време инсистирала на поштовању међународног права, истичући значај које право има за цео свет, и да ти апели нису наишли на озбиљну резонанцу на Западу. Напротив, примењујући доктрину интервенционизма против суверенитета – од СРЈ, Ирака, Авганистана све до Либије и, у покушају, Сирије – политика, првенствено САД, стигла је до Украјине. Сасвим је логично да је управо то тачка прелома после које ће следити или успостављање реда у светским размерама или, пак, још већи хаос са неизвесним исходом.

Јер расплет који следи потенцијално може да иде у правцу стварања новог друштвеног уговора којим би се дефинисало да ли је јаче право суверенитета или право народа на самоопредељење. Затим би се изабрано начело примењивало доследно и без изузетака – па би, рецимо, у случају превласти права народа оно једнако важило и за север Косова и за Републику Српску. У противном,тј. уколико до новог уговора не дође, политика права јачег ће бити апсолутизована. Штавише, ситуација у којој бисмо, метафорички посматрано, већ сутра могли да се пробудимо у постправном, до краја анархичном свету, врло је забрињавајућа, јер ту се ради о тихом „рату свих против свих“ који, у било којем тренутку, може ескалирати.

Али, изнад свега, потребно је разумети смисао догађања у Кијеву,тј. чињеницу да је гола сила узурпирала власт. Када је међународно право већ битно урушено – и када за један део западних држава постаје прихватљиво насилно преузимање власти у Украјини – по логици ствари, и повратна употреба силе постаје легитимно политичко средство.

То је обрт који се нужно враћа као бумеранг у свакој ситуацији у којој се напусти терен силе права и на њено место постави право силе. Јер, док сфера права увек већ означава сферу дијалога, рационалности и аргумената, употреба права силе даје реципрочан одговор. Зато би било од пресудног значаја да се ово време испостави као време успостављања принципа који ће бити обавезујући на светској равни.

Факултет за медије и комуникације