Тешко је упоређивати Крим с Косовом

У многим саопштењима поводом украјинске кризе може се прочитати ових дана да је Крим руски. Озбиљније сагледавање догађаја у прошлости показује да Крим освајањем постаје део царске Русије тек крајем 18. века, тачније 1783. године, као последица стратешког проширења те државе на југ за време владавине руске царице Екатарине Друге. До тада, насељен Татарима, Крим је чинио Кримски Канат с посебним статусом у оквиру отоманске државе, који је стално имао међусобне војне походе и окршаје са украјинским запорошким козацима. Међутим, од 19. века на Крим се досељава руски живаљ, а масовније после Другог светског рата, и то превасходно породица војних лица на служби у великим војним комплексима. Данас у укупној популацији Крима Руси чине око 58 одсто становништва. Уколико је заштита руског становништва разлог акције на Криму, логично питање је зашто такве акције нису предузете у осталим источним крајевима Украјине где живи највећи број од око 8,3 милиона етничких Руса, у односу на око 1,1 милион, колико их је на Криму (попис из 2001).Намеће се и питање о положају око 500.000 кримских Украјинаца. Према томе, тешко је упоређивати Крим с Косовом, јер Крим за Русију сигурно није оно што је Косово за српску традицију, државност, верску и културну баштину.

Као изговор за покушаје најновијег припајања Крима Русији истиче се заштита руског језика. Треба рећи да је на поменутoм попису из 2001. године 14 одсто од око 37,5 милиона Украјинаца означило руски језик као матерњи и то превасходно у источним украјинским областима.

Украјински језик је иначе 1804. године царским декретом Александра Првогзабрањен и избачен из школа све до настанка совјетске Украјине 1922. године, када се стидљиво враћа у административно-просветне токове. Демографску и језичку структуру источне Украјине драматично мења и трагедија вештачки изазване глади (Голодомор-гладомор), када су потпуно девастирана украјинска села и крајеви који су се опирали совјетској аграрној колективизацији. Наиме, од 1932. до 1933. године, због насилне конфискације хране од украјинских „кулака” и преношења у индустријске центре смртно је страдало више од четири милиона људи, а тај погром је 2008. године признао и Европски парламент као нечовечни злочин тоталитаризма.

Коначно, као трећи разлог за припајање Крима Русији, који се ових дана може чути, јесте заштита од фашизма и „бандероваца”. У данашњим парламентарним демократијама су мање-више присутне и опције деснице и вероватно ни Украјина није у томе изузетак. Међутим, пренаглашавање утицаја таквих опција захтева подробнију аргументацију. Наравно, хаос улице је плодно тло за акцију радикално оријентисаних хулиганских група с пратећом иконографијом. Међутим, такви спорадични инциденти не говоре о најезди фашистичке идеологије у Украјини. Сам пример Степана Бандере, неспорног украјинског националисте, у историјским расправама је и даље контроверзан и недовољно расветљен, почевши од чињенице да је Бандера неколико дана после немачке инвазије 1941. био депортован и заточен све до септембра 1944, у концентрацијском логору у Заксенхаузену недалеко од Берлина, логору намењеном превасходно политичким затвореницима. Према томе, поистовећивање Степана Бандере и Украјинске устаничке армије која је оперативно деловала у западној Украјини и против Немаца и против Совјета, с фашизмом и нацизмом било би исхитрено и неопрезно.

Ипак, о свему овоме свој суд би требало да дају историчари и лингвисти, у настојању што потпуније разјаснимо данашње односе у прапостојбини Словена, што би свакако водило и изналажењу решења задовољавајућег за све стране.

Дипл. правник, Бањалука