Воли Јозо пит алкохол

„Воли Јозо пит алкохол... Та рам та рам там. Воли Јозо пит алколхол“...

Врло се ретко могу чути звуци ове давно заборављене далматинске мелодије. То је била нека врста комичног шлагера из седамдесетих година, брзо заборављеног. Након овог шлагера, даље се врти трака са још око сат времена давно ишчезле музике. Далмоши певају ли певају.

Још је теже замислити место на коме се чују ови далматински звуци. То је хотел у Бањи Врујци, у месту Горња Топлица, у срцу Шумадије.

Моја госпођа и ја смо се погледали, не верујући да смо ту где јесмо и да слушамо то што чујемо. Побегли смо истог поподневна пред викенд и запутили се из војвођанске равнице у Шумадију да видамо стресне, убрзаноживотне, пословне ране.

И док се на ресторанском звучнику Јозо спрема пит још алкохола, конобар, у беспрекорној српској народној ношњи, са јелеком и опанцима, одлази да донесе нешто посно за придошле госте.

Супруга је решена да одреагује. „Рећи ћу момку да нађе неку бољу музику. Па ово више не слуша нико ни у Далмацији. Можеш ли ти замислити да се нека заборављена српска мелодија сатима врти у некој коноби на риви?”

„Не могу“, одговарам. „Али чујем од ћерке да се у последње време Цеца и други народњаци тамо доста слушају по кафанама и дискотекама. Они то зову 'цајке'. Бајага је скоро напунио халу у Осијеку и враћали су га четири пута на бис. Музика, изгледа, доспева тамо где људи нису кадри“.

„Да, али то није исто. Увек им држиш страну и покушаваш да поравнаш оно што је немогуће“ - остаје при своме супруга.

Не стижем да одговорим, конобар доноси кромпир салату и слабо печеног масног, „посног” шарана.

Супруга, наравно, није конобару ништа рекла. Ни ја. Нама Војвођанима равница је одавно пригушила динарску оштру реакцију „на прву”. И Марија Терезија нам је изгледа утувила да дипломатска средства имају предност над паљбом и кубуром. Па смо оћутали..

Размишљам тог поподнева о нашем разговору и како је заиста могуће чути ове далматинске звуке у срцу Шумадије.

Хотел је, очито, реликт старог социјалистичког угоститељства. У музичком репертоару тих хотела, сплет музичких тема свих народа и народности СФРЈ био је обавезан садржај. Тако је и ова ресторанска касета преживела; можда је, у међувремену, преснимљена на ЦД, па завршила код хотелског ди џеја. Хотел још није приватизован и репертоар музике расположења у ресторану није дошао до неког амбициозног менаџера који би по кратком поступку преснимио застарели садржај. Гости хотела, углавном старији брачни парови, радо слушају звуке своје младости и нису у стању да лоше одреагују чак и кад је реч о далматинској - шлагерској, најнижег квалитета.

Али не реагују ни млађи гости, који вероватно не уживају у овим звуцима. Музика је ем застарела, ем је шкљ квалитета, ем долази од браће са којом ових дана расправљамо у Хагу по међусобној тужби за геноцид.

Верујем да је контра ситуација немогућа. У року од пет минута неки би надобудни суседски брат затражио да се са риве шлагер из Србије склони. Не може се то слушат!

А ипак, мислим, боље је што смо такви, што не реагујемо. Боље је што немамо проблем са тим. Јер снага је у ширини, у трпљењу, у прихватању. Нека смо такви, ако.

Зато немам примедби да Јозо и даље хоће пит шљивовицу. Напротив.

Адвокат у Новом Саду