Харвардско прасе

Никад нисам завршио факултет.

Ко зна зашто је то добро.

А можда и није?

У време када сам ја био бруцош, упис на факултет значио је стицање битног друштвеног статуса, заједно са дипломом, и самим тим аутоматско запослење одмах по завршетку студија. Међутим, дошли су протести, па ратови, па бомбардовања, па револуције, па транзиције и тако... Данас са дипломом факултета углавном можеш да заузмеш место у реду на бироу за запошљавање.

Ипак, иако са средњом школом, ја сам некако успео да се снађем, мало радом, мало талентом, а имао сам, кажу, и доста среће. Многе моје бивше колеге нису. Завршили су факултете, узели дипломе и ево их у поменутим редовима на бироу, по бутицима, кафићима, градилиштима... Раде као продавци, конобари, таксисти, зидари, кондуктери у аутобусу... Посао су углавном нашли они који су побегли одавде или они који су се политички ангажовали.

Џаба факултет, џаба знање, џаба диплома.

Али, ето, и поред тога постоји та фама око високог школства и звања дипломираног овог или оног, магистра овога или онога, доктора ових или оних наука. Чак и они који су се прошетали кроз студије захваљујући везама, новцу, политици, генетској предиспозицији, опасно су поносни на парче хартије које, као, потврђује њихово стручно познавање одређене научне области. Често сам имао прилику да са таквима упадам у полемику и њихов крајњи аргумент је увек био исти.

Да сам добио по 10 евра сваки пут кад ми је неки медиокритет са високошколском дипломом рекао да сам искомплексиран што нисам завршио факултет, сада бих био веома богат човек.

Али можда су људи у праву.

Ко ме је терао да напуштам права?

Сад бих био господин дипломирани правник, срећан због титуле, успешно пријављен на бироу за (не)запошљавање и можда конобар или таксиста коме се смеши сјајна каријера.

Додуше, не у струци, али у ова пасја времена не треба кукати на такве ситнице.

Понекад се тешим како и ја имам неку врсту дипломе да ми виси на зиду, а на њој пише „Награда Милош Црњански” а испод тога су потписи два доктора и једног магистра књижевности, али све је то, кажу упућени, лук и вода.

Скоро ми је један некадашњи колега са Правног факултета држао вакелу о томе како ја не могу да пишем о Константину Великом и генерално, историјским темама, јер нисам завршио факултет па сам самим тим – некомпетентан. На моје речи да постоји знање које може да се стекне ван институција само је одмахнуо руком. На чињеницу да сам био позван да напишем неку врсту поговора књизи „Тријумф хришћанства” проф. др Радивоја Радића упитао ме је:

„А ко ти је па тај Радић?”

На моју замерку да је срамота да један дипломирани правник који само на првој години факултета има три предмета у којима се учи о Римском царству и Византији никад није чуо за нашег највећег савременог византолога – баја се опасно наљутио.

Уследила је тирада о значају високошколства у Србији које клевећу да је руинирано и корумпирано, о дипломцима као некој врсти Ничеових надљуди и већ виђени закључак:

„Теби је криво што ниси завршио факултет, па завидиш нама који јесмо.”

Добро. Мислим се ја... Можда и јесте тако.

У међувремену, у НИН-у налетим на интервју са нашим угледним научником, молекуларним биологом проф. др Владимиром Глишиним. Привукао ме необични наслов текста – „Прасићи као научни аргумент”. Кренем да видим какве то везе имају прасетина и молекуларна биологија и наиђем на занимљиву опсервацију уваженог професора у вези са начиномна који се бране докторске дисертације у нас:

„То је вашар а не одбрана докторских радова. Донесу лицитарско срце, печење, торте... и то унапред. На Харварду се докторат брани тако што се унапред одабере седам-осам врсних стручњака који су комисија и који озбиљно обављају свој посао. Када је докторску дисертацију бранио један од највећих молекуларних биолога и дугогодишњи уредник часописа Сајанс Брус Албертс, у комисији је био нобеловац Валтер Гилберт који је приметио пропуст у раду и вратио га да то доради.”

На питање новинарке да ли се то некада догодило код нас, уважени професор каже:

„Овде то не може да се догоди, овде је све корупција.”

Пуштам машти на вољу и замишљам шта би било да се тако нешто ипак догоди код нас.

Већ видим бесног родитеља несуђеног докторанда како прилази председнику комисије и каже:

„Па, добро, бре, професоре... Које сад да работим са овуј силну прасетину, гибаницу, ракију, вино и ситни колачи?”

И управо та фантазмагорична сцена где се научна реч меша са мирисом прасетине и домаће шљивовице, где није битно шта кандидат за доктора има у глави, него шта има испечено на ражњу, више од било чега говори о ситуацији у којој се данас налази наше високо школство.

Ето, нисам завршио факултет.

Али не одустајем...

Не могу ни ја да будем вечити завидљивац и комплексаш.

Товим прасе, па кад добро нарасте, ето мене да дипломирам.