Најгори је започет, а недовршен посао

Најбоље реченице текста „Харвардско прасе” („Политика”, 2. април) јесу следеће: „Ето, нисам завршио факултет. Али не одустајем. Не могу да будем вечити завидљивац и комплексаш. Товим прасе, па кад нарасте, ето мене да дипломирам.”

Тачно је да неки поносни родитељи после одбране дипломског на факултету у Србији доносе печено прасе да почасте комисију и колеге свог детета. Да је испит био у Америци, вероватно би наручили хамбургере, чизбургере и кока-колу. Према земљи је и послужење. Али нешто друго је поента приче.

Уопште није неопходно имати, нити је срамота немати факултетску диплому. Срамота је да о факултетској дипломи с ниподаштавањем говоре они који су уписали, а нису завршили факултет. Паметан човек више цени фризера, месара, пекара који су од своје осамнаесте године почели да се баве својим послом и који су као Џејми Оливер постали „доктори кулинарства”. Најгори је започет, а недовршен посао. И то треба рашчистити.

Ето, уписао сам факултет, па сам га напустио јер су ме омеле санкције, протести, транзиција. При томе су стотине упорне и вредне деце у истим условима завршиле факултет.

Бил Гејтс нема факултетску диплому и никад неће размишљати као аутор „Харвардског прасета”. Ни Дорис Лесинг, енглеска нобеловка за књижевност, такође није имала факултет. А хиљаде професорки књижевности нису објавиле ниједну реченицу у новинама.

Сваки паметан и доследан родитељ каже свом детету: „Ако упишешфакултет, гледај и да га завршиш. Или га немој уписивати. Испашће да си глуп или лењ, а то те неће препоручити да имаш самопоштовање. Бићеш недовршен, јер ниси завршио оно што си започео. Како ћеш своју децу усмеравати да уче? Питаће те – а ко нам то говори? Па и ако не завршиш, није трагедија. Ради шта знаш и не завиди онима који су га завршили.

Једно је када човек барата информацијама (из медицине, византологије, астрологије) а сасвим друго када има формално образовање из тих области. Јер они који се лече преко интернета често умру од штампарске грешке.

Немачка канцеларка Ангела Меркел тражи инжењере и лекаре из Србије (апсолвенте не, морају да дипломирају). Њени суграђани улажу у бизнис, а она увози најбоље стручњаке који знају и струку и немачки.

О томе колико је порођај тежак може да прича само она жена која се порађала. Јер гледала сам ја како авион лети, али не умем њиме да управљам.

И за крај. Најбоље је када човек поразговара са самим собом и констатује, у конкретном случају: „Ја сам несвршени студент права и по образовању средњошколац. Способан сам за живот, лепо зарађујем. Нећу више да се трујем мислима да завршим факултет, лепо ми је и овако. Што да ми кажу да чекам Годоа и да је код мене несклад амбиције и муниције.

Није ствар у прасету. Ствар је у вољи. Дуг је пут до „српског факултетског прасета”.

Педијатар пулмолог, Ужице