Новосадска лекција шампиону

Партизан лагано испушта шампионски пехар, који последњих шест година краси његове витрине. И без обзира на све судијске (не)правде за то је сам крив. Јер, игра коју су приказали његови фудбалери и у дербију 22. кола са бројчано слабијом Војводином (1:1) не заслужује више од освојеног. На основу виђеног можда је чак и ћар.

„Црно-бели“ су били спори и неорганизовани. Нису успевали да повежу своје редове, да пронађу права решења, иако су скоро целу утакмицу имали играча више. Спора и безидејна партија доносила је грч и конфузију, немир и нервозу. Очигледно је да психички нису били спремни за овај значајан сусрет. Као да су очекивали да се противник преда, поготово са играчем мање. Немоћ су исказивали превеликом нервозом. Нису помагали ни бројчана предност, ни касније вођство, ни велика подршка с трибина.

Први пут је тренер Николић био на „слатким мукама“, пошто је имао на располагању комплетан играчки кадар и могао да изабере најбоље. Утисак је да је пао на том испиту. До сада је причао да не осећа притисак и да се с њим лако носи, да фудбалери морају да буду свесни у ком клубу играју и какви су њихови задаци. Прексиноћ је променио причу и изјавио да је притисак узео данак.

Партизан је у записник уписао примедбу на суђење. У клубу сматрају да је Попара морао да добије црвени картон због тога што је, по њима, ударио Волкова, а споран је и пенал за госте. Без обзира да ли су у праву или нису, оправдање за неуспех нема, а кривицу за само један освојен бод треба да траже у својим редовима, баш као што је то после меча рекао Николић.

Са друге стране Војводина је била отресита и врло расположена за надигравање. И поред тога што је већ у 12. минуту остала без искљученог Настића, тактички дисциплинованом игром уз мало више концентрације у завршници напада и среће могла је да однесе и цео плен. Пустио је искусни шеф стручног штаба Бранко Бабић „дечурлију“ да се игра и они су то готово беспрекорно и урадили.

Растрчани и разиграни лако су освајали и лопту и терен, улазили у гол шансе, па је онај ко је закаснио на почетак меча и није бројао играче на терену могао да помисли да их је више него „црно-белих“.

Оно што мора да радује све у новосадској „Старој дами“ јесте да су тон игри давали најмлађи. Блистали су златни омладинци Милинковић-Савић и Гаћиновић, а пратили их нешто старији Полетановић, капитен Радоја, малолетни штопер Бабић, па искусни Аливодић... У свим елементима су били бољи и очитали лекцију искуснијим играчима првака, нарочито када су у питању приступ обавезама, борбеност, воља и жеља.

Посебно поглавље овог дербија „заслужио“ је његов најслабији актер – судија Дарко Богдановић. Краљевчанин је заузео „мек“ критеријум, па се размахао картонима. Не рачунајући двоструке опомене истом играчу, које су мењале боју (два жута у црвени), поделио је осам жутих и два црвена картона. Због таквог определења многи су и стекли утисак да је Настић престрого искључен. А шта тек рећи за једанаестерац који је одлучио коначан исход утакмице? Није спорно да је прекршај Трајковића над Гаћиновићем постојао, али арбитар је са својим сарадницима морао да види да се он догодио изван казненог простора. Уосталом, он зато и јесте ту. На нашим утакмицама и има по шест судија, управо да би се смањио број оваквих кардиналних грешака, али се оне и поред тога и даље дешавају. Оштећени, у овом случају Партизан, нема никакве вајде од тога да ли ће грешник паузирати до краја сезоне (осам кола) или мање. Можда је и код нас решење увођење „соколовог ока“.