Срце француске таме у Руанди

Француска је навикла да велики део Африке посматра као своје двориште. Неколико хеликоптера пуних припадника Легије странаца са лакоћом је рушило владе и мењало историје држава јужно од Сахаре. Бивше белгијске и француске колоније су деценијама биле један од мотора француске економије и касица прасица француских политичара гладних моћи и луксуза.

Али, како то обично бива када се људи навуку на нешто што им прија, није лако повући границу. Председник Руанде Пол Кагаме оптужио је прошле недеље Француску да је 1994. учествовала у геноциду у Руанди, злочину који је обележио другу половину 20. века.

„Двадесет година касније, једина ствар коју можете да кажете њима (Французима) у очи јесте да нису учинили довољно да спасу животе током геноцида. То је чињеница, али то скрива главну ствар: директну улогу Белгије и Француске у политичкој припреми геноцида и учешће ове друге у самом извршењу”, изјавио је Кагаме.

Влада у Паризу је у знак протеста одлучила да не пошаље делегацију на комеморацију покоља у коме су екстремни припадници племена Хуту током само сто дана убили око 800.000 људи, углавном припадника мањинског племена Тутси. Представник министарства спољних послова рекао је да је Француска „изненађена” изјавом.

Али многи од оних који су истраживали њену улогу нису. Угледни експерти и новинари истичу закључак који је једноставан колико и невероватан – опседнут очувањем свог културног утицаја и жељом да лакше контролише што већи део Подсахарске Африке, Париз је, како тврде, до последњег тренутка подржавао злочиначки режим само зато што су они који су били на путу да га сруше говорили енглески.

„Гардијан” цитира руандског званичника који тврди да је крваву реалполитику Париза водила жеља да спречи Кагамеа да осталим лидерима франкофонске Африке покаже да је могуће „супротставити се Француској” и да се може живети „без Париза”.

„Страх Француза није био без основе”, пише новинар британског листа. Не само у Кигалију, данас и у Киншаси, другом највећем граду на свету у коме се говори француски – на власти је председник који разуме само енглески и чији су главни политички спонзори у Вашингтону и Лондону.

Руандом од 1994. влада малена група Тутсија који су као избеглице одрасли у суседној, англофонској Уганди. Руанда је 2009. чак постала чланица Комонвелта иако никада није била британска колонија. Француски је некада био језик којим су говориле елите и представљао је важан статусни симбол. Иако је и даље формално један од три званична језика, дописник „Гардијана” пише да многи у Кигалију не крију да је то за њих „језик смрти”.

Париз покушава да узврати контраоптужбама. Један судија је 2006. оптужио Кагамеа да је априла 1994. наредио обарање авиона у коме су били председници Руанде и Бурундија и тиме практично испровоцирао масакр, будући да је насиље избило јер је погинули председник Жувенал Хабијаримане био из редова Хутуа. Као шеф државе Кагаме има имунитет, али Француска је издала међународни налог за хапшење његових девет најближих сарадника.

Ипак, јавна сведочења француских официра потврђују да су обучавали озлоглашене убице из Интерахамве, Хуту милиције чији назив значи „ми који радимо заједно”. Говорили су им и да су „Тутсији непријатељи” – за војни естаблишмент у Паризу Кагамеови људи су били „црни Кмери”.

У књизи „Тихи саучесник”, Ендру Волис цитира изјаву председника Франсоа Митерана који је говорећи о Рунади рекао: „У таквим земљама геноцид није много важан.” Он наводи и речи команданта снага УН који истиче да су друге велике силе тада биле заинтересоване само за Југославију: „Руанда је црна. Налази се усред Африке. Стратешки је безначајна. Говорили су ми да су људи све што има и да их је ионако превише.”

Африка је за Митерана била толико важна да је управљање тајновитим мрежама и пословима поверио свом сину Жану-Кристофу, који је добио надимак Папамади – „тата каже”. Моћни татин син тврдио је да геноцид у Руанди није могућ. „Африканци нису толико организовани”, изјавио је он, према наводима Филипа Гуревича, једног од хроничара „француске срамоте” у Руанди.

У Подсахарској Африци су се одиграли и први и последњи геноцид у 20. веку. Крваву историју „мрачног европског века” започели су Немци 1904. године у данашњој Намибији, док је за разумевање „геноцидне екстраваганце” девет деценија касније кључна улога Белгије у колонијалном периоду и француско мешетарење после 1962. године.

Нажалост, у свести многих људи Руанда представља синоним за безумно насиље – илустрацију представе о црној Африци као „срцу таме”. Али, као и у роману Џозефа Конрада који је кумовао моћном стереотипу, тама која прекрива странице руандске историје првенствено је европска. Иза ужасавајућих слика Хуту џелата и беспомоћних Тутсија крије се и једно сасвим француско „срце таме”.