Вечера

Када је пред зиму у „Погледима” објављен текст о Зуки Џумхуру, нешто ми је остало недоречено, кусо: није поменут Момо Капор. Момо ништа тиме није изгубио али је усфалило писцу овог текста. Бар неколико редова...

Као „мали од кужине”, поводом 8. априла рођендана Моме Капора присећам се да сам с њим провео прве тренутке када сам из Сарајева дошао у Београд (на два дана, а остао више од две деценије)... Са улаза у „Политику”, телефоном су јавили ко ме чека. Сишао сам и затекао насмејаног Мому Капора. Никада раније се нисмо срели.

Први сусрет је био срдачан као да смо стари јарани, а он ме ословио као комшију. Објаснио је да ме тако зове јер је упоредо с његовим записима распростртим преко четири ступца „Политике”, излазила и моја рубрика о сарајевским недељама.

Свраћао је ретко у Сарајево, једном сам га, он је већ био позната фаца, видео издалека на сарајевској киши, огрнутог жутом кабаницом, затим сам сазнао да је добио награду на конкурсу „Ослобођења” за причу. Испричао је повест једног старог Сарајлије, познатог светског путника. После крстарења светом становао je у центру града, преко пута Великог парка и кафане „Парк” и на прозору хранио голубове који су му слетали на главу. Имао је чудну збирку, донету с дугих путовања с предметима израђеним од људске коже.

Виђао сам Мому на Страдуну, па на аеродрому „Ћилипи” пред лет за Београд.

Момо ме је приликом нашег првог сусрета у Београду, позвао на вечеру. Лика, његова лепа жена, стјуардеса, отпутовала je на кратко. Помислио сам да ме позива у неки ресторан у Скадарлији, али он је рекао да идемо код њега кући. Онда сам се понадао пошто сам знао колико воли море, да је он припремио неки свечани обед с рибом и каменицама. Ни то се није обистинило. Није ништа имао спремљено.

Ишли смо улицом, а он је повремено улазио у радње. У једној је купио месо и кости за супу. Кад смо стигли у његов стан, одмах je отишао у изузетно опремљену кухињу и почео да кува супу, вешто сецка поврће, и транжира месо за шницле као бродски кувар. Само на кратко је застао пред телевизором да види дневник. После вести, сели смо за сто да вечерамо. Уз јефтино бело вино које сам уз пут купио и донео, а које је требало да замени „жилавку”, „самоток” или дубровачко столно, мало смо попричали о Сарајеву, Дубровнику, Америци... Више смо ћутали.

Једног дана смо изашли заједно с његовом супругом Ликом у „Мажестик” на пиће. Деловао је елегантно у блејзеру и фармерицама. Људи су га препознавали и поздрављали подстакнути његовом жовијалношћу.

Виђао сам Лику и Мому и кад год бисмо се срели, били су насмејани. Али, све ређе сам их сусретао.

Нисам бројао колико година би данас имао Момо Капор... да је жив. И даље лебди његов дух на странама „Политике” .

Пуно тога објављено је у његовим текстовима и сувишно је дописивати нешто о лакоћи, зачињавати његовим духовитим опаскама. Можда би било згодно убацити драматичне фолиранције па да све изгледа необичније и добије неко дубље значење? Здравко Чолић би у свом маниру казао: „Ја ту ништа не бих дир’о.”