Робинзони са Хрисија

Надомак Крита, највећег острва Грчке и постојбине древне Минојске цивилизације, постоји кречњачко острвце Хриси, не веће од највећих речних ада на Дунаву. Као национални парк крије неке од најлепших плажа Медитерана. Бродовима од Јирапетре, лучког градића на југоистоку Крита, за непун час стигне се до овог „скривеног” кутка Грчке. Острво где се урања у воде бистрине течног кристала и седи у хладовини заштићених либанских кедрова старих 200 година, нуди своје чари посетиоцима од 10 до 16 сати. Туристички бродови довозе и одвозе људе који уживају у овој лепоти на плажама.

Све то на меком белом песку и узвисини изнад залива Белегрин где пристају туристички бродови, у хладовини тенди, крај неколицине разбацаних шатора, посматрају „невидљиви” људи. Непомућеним миром мотре масу која ће до поласка брода да прегори на пламтећем медитеранском сунцу. Лагано се спуштају до плаже и јединог бара који нуди тропске коктеле по папреним ценама, као да је на Тахитију, иако је воће из пластеника са копна, а алкохол из маркета у луци. Док корачају, у марамама и лаганим кошуљама од памука које ландарају на ветру, не могу да им се одреде године. Неколико парова из Француске, Холандије, живе током летњих месеци под шаторима, али и у кречњачким пећинама уз обалу острвцета. Поред домаћих ту су и модерни хипици са Крита и из Атине са специјалним дозволама за боравак. Спретно, без емоција, постављају уметничке форме од осликаних каменчића, шкољки и ручно израђених канапа. Уз савитљиве прутиће од врбе или младица кедра, све се врти у круг и нестварно, као у бестежинском стању, прати ударе ветра. Накит, ручно израђен, окупио је женски део туриста. Уникатне минђуше, огрлице и прстење, показиваће у зимским данима колегиницама, уз догодовштине са „урлаба”, а круна доказа, Хриси –раја, биће ручно израђен накит летњих Робинзона.

Лидија и Ежен из Нанта открили су Хриси пре десетак година. Академски уметници, вајар Лидија и Ежен, сликар, бораве ту од маја до октобра. Не могу да причају, јер Ежен поставља штафелај за кроки али верне портрете, а не дозвољавају ни да их фотографишемо.

Млађарија вришти, пије пиво, коктеле, узо, игра уз реге звуке, бежи повремено у хладовину или море да спере бели песак и врућину. Већ после три поподне почиње дозивање деце, паковање и „најезда скакаваца” пролази. Настаје мир као награда и обавија плаже овог раја, древне Хеладе.

Пристајемо на Еженов позив да проведемо ноћ на Хрисију. У непомућеној атмосфери чистоте и мира, под звезданим небом, мењамо буку одморашке гомиле на копну, уз ове модерне Робинзоне, барем на једну ноћ. Маслине, девичанско уље, тост, козји сир, уз пар флаша вина, охлађених у једином фрижидеру на острву, ефикасно су избрисале буку, хаос и мноштво јела хотелске кухиње из главе. Ноћ уз гитаре, Клептона, „Стонсе”, приче о животу, природи, уметности, били су улазак у неку другу димензију, ванвременску. „Нови свемир” у коме живе пола године и једва чекају да време летње сеобе поново дође. Ништа им не смета, ни скупа вода за пиће коју доносе бродићи и купање– штедљиво сакупљеном кишницом у бурићима замаскираним око шатора. Не сметају им ни породице са копна из Херсонисуса, Јирапетре, Ханије, које традиционално крајем септембра кампују на Хрисију по неколико дана, ни туристичка најезда током лета, јер им омогућава скоро „првобитни живот” иако преко године, сваку пару одвајају од школских плата или других послова у родној Француској. Смета им само што ће једном морати да оду из овог раја. Мисле да им неће бити лепше чак и у оном небеском рају, поверио нам се Ежен на поласку, кад је пристигао бродић за снабдевање, заклевши се на писање и вечно пријатељство.

На одласку са острва путник схвата да је још мало места на планети који светски туристички млин није самлео.

Иштван Декањ