Шездесет година клуба КСТ

 Клуб студената технике (КСТ) данас обележава шест деценија постојања. Слави богату историју коју су исписали бројни музичари, глумци, научници, али и „обични” студенти који су ту увек добијали шансу да искажу креативност и таленте – ма колики они били.

„Обичан” је био и почетак. Две офуцане гарнитуре, две беле клупе, две столице, црни клавир, писаћи сто, библиотечки ормар, грамофон и радио било је све што је чика Жарко домар почетком педесетих година 20. века набавио групи од петнаестак студената техничких факултета који су хтели да оформе место у ком ће се окупљати.

– Морали смо негде и да седимо, после предавања „дрмнули” бисмо понеку столицу из учионица. Питали смо се у шта улазимо, колико ће да траје. У то време комунистичке диктатуре свако ко је јавно иступао морао је да има дозволу: није било лако организовати предавање Милована Ђиласа. Много времена смо тамо провели – присећа се Биљана Вукадиновић-Митровић, прва секретарка која и у 82. пркоси времену и уредно комуницира путем имејла.

На првом грамофону вртеле су се плоче Ђорђа Марјановића, Лоле Новаковић, Цунета Гојковића. Прохујала је варљива 1968, када су студенти бежали у КСТ где их полиција није јурила, а на новом грамофону Тома Станојевић 1969. пустио је песму „Soul Sister, Brown Sugar” групе „Сем и Дејв”.

– Један пар је устао да ђуска. Одмах сам изменио листу и пустио брже песме. Тако се крајем фебруара 1969. родила дискотека по којој је КСТ најпознатији – уз осмех каже Станојевић, први диск-џокеј клуба.

„Лед цепелин”, Џими Хендрикс, „The Animals”, слушали су се од тада. КСТ-овци су куповали плоче од компаније „Papworts” из Нотингема. Динаре су умотавали у индиго и убацивали у коверат да поштар не би провалио да су унутра паре.

– Насловимо на „Papworts”, направимо листу синглица које желимо и они су нам за десетак дана стизали у Београд. Са траке смо пуштали само „спораће”, пред фајронт. Уз њих су многи склопили бракове. Уводна музика не сме да иритира. Прва нумера после тога мора људе да натера да скоче. У ту сврху је често служила „Smoke on the Water” групе „Дип парпл”. То кад одврнеш нема ко није устајао. Од тад нема експериментисања, само дижеш „битажу” и још више ложиш масу – открива Станојевић тајне ди-џеј заната.

Наредне генерације плоче су набављале другачије. Седну у авион за Лондон и усред Оксфорд улице, у вишеспратној продавници „His Master’s Voice” напуне кофере лонгплејкама и синглицама.

КСТ није само ноћни клуб. То је целодневно уточиште за студенте, било да им је потребна јефтина кафа, солидан џепарац било да желе да представе своје радове. Организују се квизови, пешачки релији, школе фотографије и страних језика, избори за мис, првенства у шаху и друштвеним играма, филмске пројекције, позоришне представе...

– У тешка времена ратова, кризе и немаштине, клуб је био оаза у којој си могао да се опустиш и да размишљаш слободно. КСТ се бори против кича у сваком смислу. Ту нема пара тако да ни деведесетих нису долазили опасни момци. За разлику од осталих места тамо се осећам сигурно – истиче Миша Јаворина, ди-џеј „Mouse”, који већ двадесетак година учествује у програму.

Осим што је најстарији, КСТ је и једини неприватизовани студентски клуб у Београду. У његовој организацији нико не може да се задржи предуго, а пут до председника или програмског уредника мора да иде преко места млађег дежурног, гардеробе, технике, места за шанком.

– Почетком деведесетих сви студентски клубови су приватизовани. Студенти који су их до тада водили представљали су се као акционари. Дошли су приватници који су понудили сваком од акционара нешто марака да изађу из посла, што су они „од срца” прихватили. У КСТ-у то није успело. То је место са ставом, где сам упознао велики број искрених пријатеља и чију сам вредност схватио тек кад сам из њега изашао – закључује Иван Пантелић, председник клуба с почетка овог миленијума

----------------------------------------------

На КСТ-овом маскенбалу сви носе маске

Моди се у КСТ-у никада није придавала велика пажња. Студенти су се за изласке облачили као што би то чинили свакодневно. Осим за култни предновогодишњи маскенбал који ће ове године бити организован 41. пут.

– Данас се на многим местима организују такве журке, али нигде није као у КСТ-у, јер је већини глупо да носи маске. Код нас је то обрнуто. На свој први маскенбал отишао сам са обичном картонском, безбојном маском која ми се распала од зноја. Био ме је блам што сам тако разоткривен – објашњава Иван Пантелић.

----------------------------------------------

Цигин рођендан – Српска нова година

Осамдесетих је било забрањено славити Српску нову годину, али су се КСТ-овци досетили – оглашавали су како 13. јануара обележавају рођендан легендарног портира Циге.

– Знало се да су тада најлуђе пијанке у КСТ-у. Цига је био један од заслужних што су чланске карте и пропуснице постале ствар престижа и веома вредне, често није пуштао без њих. Најбољи програм био је тамо, наступали су готово сви који су нешто представљали у СФРЈ. КСТ ми је био драг и због тамошњег блуз одељка „Blue monday” где је свирао великан Џон Хемонд, али и ја са својом екипом блузера – каже Војислав Пантић, музички критичар.