Између чекића и наковња

Недавни догађаји у Доњецку додатно су закомпликовали и онако врло сложену ситуацију. Украјина и њени делови постају централно жариште сукобљавања Русије, с једне стране, и САД и Европске уније, с друге. Оваква конфронтација одавно није виђена и, с обзиром на измењене геополитичке услове у односу на период хладног рата, тешко је предвидети у којем правцу ће се ствари даље одвијати. Лично сумњам у ограничену војну конфронтацију,али вероватноћа да ће се економске санкције применити, а затим и ескалирати, постаје све већа.

Где смо ми у тој ситуацији? Па, између чекића и наковња. Наша економска и финансијска, а посебно енергетска везаност за Русију је велика. Али је наша трговинска и инвестициона везаност за Запад далеко, далеко већа. На пример, наш извоз у Италију надмашује наш извоз у Русију. Слична је ствар и са Немачком. А ту је још 26 земаља, истина са слабијим спољнотрговинским вазама са Србијом, али узете заједно, опет се међусобни трговински односи мере милијардама евра.

Заоштравање економских санкција ће неоспорно потрефити Русију и имати ефекат на њену стопу раста, запошљавање, инвестиције итд. Али ће оно, без сумње, имати и негативних ефеката на Европску унију, пре свега на Немачку, као највећег појединачног трговинског партнера Русије. Увести санкције против Русије није исто што и увести санкције против Србије (СР Југославије). Ми смо, у то време, дакле 1999. године, били врло мали сегмент укупне спољнотрговинске размене ЕУ, испод 0,5 одсто. То значи да је примена санкција према СР Југославији за земље ЕУ прошла готово безболно. Са Русијом је ствар већ нешто озбиљнија, посебно у енергетском сегменту. Немогуће је спровести санкције према овој земљи а не осетити последице и на сопственој кожи, односно економији.

С обзиром на велику економску, финансијску и инвестициону везаност на обе стране, природно је да би Србији било изузетно тешко да се сврста на једну од тих страна. Неоспорно је да би нама највише одговарало да можемо да наставимо развијање односа,као и до сада: зона слободне трговине и са једнима и са другима, с тим што би односи са ЕУ требало да еволуирају ка царинској унији, а потом и у заједничко тржиште. У том смислу разумем и апел нашег руководства упућен Западу да се не кваре наши односи са Русијом. Једини проблем с тим апелом јесте тошто он, ипак, рачуна на неки фер-плеј, разумевање специфичности наше позиције. Нажалост, и фер-плеј и разумевање специфичности позиција појединих земаља данас су велика реткост, заправо не постоје. Сукоб интереса великих оставља мало простора за разумевање специфичности малих земаља, посебно оних које не желе да бирају страну.

Економски посматрано, наш курс у будућим догађајима треба да остане жеља за сарадњом са обе стране. Треба очекивати притиске са обе стране да се јасније определимо. Мислим да је упутно у таквим ситуацијама понашати се „реактивно”,а не „проактивно”, дакле одлучивати се за промене тек кад се мора,а не као знак добре воље. Вероватније је да ће притисак са истока бити већи од притиска са Запада,јер је Европској унији и у овом тренутку, теже да формулише заједничку спољну политику него што је то Русији. С друге стране, мора се имати у виду да је наша економска веза са Западом вишеструко интензивнија него са Русијом и та би ситуација, такође, требало да утиче на наше „реактивно” понашање.

Треба се надати, не без реалних основа, да ће актуелна конфронтација бити краткотрајна, тактичка а не стратешка, те да ће се убрзо отворити врата за наставак нашег пута развоја економских односа са обе стране, заправо са свим странама.

Професор Факултета за економију, финансије и администрацију