Шербеџија на трактору

Три месеца после медијског стампеда који је изазвало емитовање ТВ серије „Равна гора” – уживао сам у скрајнутости и добровољном егзилу. Остављен на миру од млаћења празне сламе и лажних пријатеља, од квазиексперата и интернет доконаша – одмарао сам душу од надмудривања с лажним патриотама, од полемика са такозваним борцима који барут нису ни осетили. Ни кад младожења пуца у јабуку.

Али тишина није трајала дуго. Моје провлачење кроз мутне и прљаве воде медијске каљуге ових дана поново је ажурирала једна подједнако славна организација бораца, то јест бранитеља, то јест удруга.Овога пута није реч о 1941. већ о 1991. години. Сад је епицентар био у хрватском тиску и на небројаним националистичким сајтовима, који су ме лансирали раме уз раме са човјеком који је снимао и снима у филмовима холивудске А продукције. У контексту кампање која ових дана дрма лијепу њихову, коју против чувеног глумца светског гласа Радета Шербеџије – изнова брутално и огавно спроводе хрватски домољуби и бранитељи домовинског рата, окупљени око стожера за одбрану Вуковара – моја маленкост је апострофирана овако: Главни глумац у филму „Дезертер” уз Шербеџију био је и Радош Бајић, човјек који је у једној од емисија „Бисери” водитеља Вање Булића на БК телевизији изјавио: „Филм је сниман у Вуковару, док је усташки снајпер још тукао у њему”. Према његовој изјави је видљиво да је филм сниман убрзо након пада Вуковара. Иако се данас тумачи као антиратни филм, јасно је како се тих година у Србији ни реклама за ципеле није могла снимити без новца и воље Слободана Милошевића.

Оптужујући Шербеџију да је за време крварења хрватских домољуба и одбране Вуковара, у касну јесен 1991, са групом безначајних српских филмаџија, и то баш у том несрећном и разореном граду, снимао некакав агитпроповски филм у славу српских агресора – хрватски националисти, уз обилату медијску оркестрацију, спроводе невиђени линч над великим глумцем. Уз све отвореније и подмуклије претње. Признајем, као човјек, због тога се осећам многоструко кривим. Пре две и по деценије, док се трагични фон пропасти једне државе и страшни ехо сулудих ратних канонада са славонско-сремског ратишта чуо све до Београда – у моју малу канцеларију у Улици кнеза Милоша 10, редовно је долазио велики српски и југословенски филмски редитељ, професор, сјајни књижевник и још бољи човек, мој пријатељ Живојин Жика Павловић. Добитник „Сребрног медведа” у Берлину, „Златног лава” у Венецији, првих награда за своје филмове у Карловим Варима и многим другим фестивалима, двоструки добитник НИН-ове награде за књижевност и сијасет других... Вест да је Вуковар пао, код њега и код мене је изазивала мучнину. Причали смо о страхотама и ужасу грађанског рата који је тада био на врхунцу – али редовно и о томе шта ћемо са синовима. Тих дана се говорило да затворени комбији патролирају Београдом и на силу са тротоара грабе голобраде младиће и одводе их на фронт. Једног од тих јесењих дана 1991. договорили смо се да снимимо Дезертера.

Заправо, Живојин је желео да снима историјску драму по роману Вечити муж Достојевског. Моја кривица је што је радња по мотивима овог великана руске књижевности у филмском изразу смештена у гротло грађанског рата који је управо буктао. Предложио сам Живојину да причу о љубави и бесмислу рата из мундира транспонујемо у униформе југословенске армије. Да два губитника чије старо пријатељство метафорично мељу страхоте рата буду официри ЈНА. Тако је Шербеџија уместо руског царског официра постао капетан, а ја мајор ЈНА. Филм је сниман уз помоћ штапа и канапа, захваљујући мом довијању и упорности у својству извршног продуцента, као и спремности неколико тада живих предузећа да нам колико било помогну. Слободана Милошевића никада у животу нисам видео, сем на телевизији. Ни ја, ни Раде Шербеџија – а поготову не Жика Павловић, чији животни и радни век обележава снажно дисиденство и борба са сваком комунистичком влашћу. А поготову са оном монструозном коју је створио Милошевић.

Храбро и смело играни програм ондашњег РТС-а којим је руководио знаменити српски песник Милован Витезовић – Дезертера је ставио на свој програм. Филм је освојио сијасет награда на фестивалима у земљи и свету међу којима је најважнија награда за најбољи филм „Златна маслина” на фестивалу у Монпељеу. Оцењен је као снажни антиратни филм који осуђује безумље и разарања. Раде Шербеџија је направио изузетну улогу. Али није снимио ниједан кадар у Вуковару. Његова нога тамо није крочила. Моја јесте. Почетком фебруара 1992, ризикујући живот, уз потписивање изјаве да на сопствену одговорност улазимо у зону ратних дејстава – смањена екипа предвођена Павловићем ушла је преко Митнице у Вуковар и тамо снимила неколико сабласних кадрова кроз које пролази мајор Вељачић, то јест човјек који потписује ове редове. Страхота коју сам тада видео – никада неће ишчилити из мог очног вида.

Све остало што халабучи стожер за одбрану Вуковара, о филму Дезертер, о Шербеџији, о мени – није тачно и све је лаж. Никада нисам био гост Вање Булића, ни у једној његовој емисији, мада ценим његов рад. Док разбијају ћириличне табле по Вуковару у којем не желе да виде Радета – нека се сете како су јуначки на Светог Илију 1995. године, са вековних огњишта протерали 250.000 Срба. Зар им то није доста? Зар им после толико година смета и Раде? И њега би на трактор – па правац Србија. Сада када их је Европа уз затварање очију и ексклузивну амнестију од свих злочина примила у ЕУ, ако имају куражи и смелости – нека на ХТВ-у прикажу Дезертера и нека тако покажу да су прихватили прокламоване европске принципе хуманизма, демократије и људских слобода. Ако уопште има наде да ће нормалност надвладати. Да видимо и то чудо.