После титуле пецање па Кан

 Кад неко иза себе има четири сезоне у Црвеној звезди и девет трофеја за то време, може да се каже да спада у „ветеране”, међутим, Душан Петковић је све то постигао до своје 22. године. Овај Нишлија, најбољи играч на домаћој одбојкашкој сцени, у четвртак вече је подигао опет трофеј намењен прваку Србије и тако пуна срца наставља каријеру у иностранству.

– Од следеће сезоне играћу у Француској, у Кану, код нашег селектора Игора Колаковића. Кан је одлична средина за мене, јер увек сам желео постепено да напредујем – каже коректор Петковић, рођен 27. јануара 1992, висок 200 цм.

Финале с Војводином није било лако (3:1 у победама), али у томе је и снага наше одбојке, што годинама више клубова с једнаким шансама претендује на пехар. У последњем, четвртом мечу, у Спенсу, Петковић је био убедљиво најефикаснији са 26 поена.

– Фантастично је што смо на овакав начин крунисали добру сезону. Отишли смо у Нови Сад по титулу. Пресудно је било наше самопоуздање које се стиче кад много финала одиграте заједно. Протекле четири сезоне у Звезди су један од мојих најлепших периода, што се спорта тиче. Звезда је клуб који волим и осећам се предивно што сам, носећи њен дрес, освојио девет трофеја. То је успех целе ове генерације.

Почео је одбојку у нишком Наисусу, са десет година, а већ са 14 заиграо у државном првенству, у Великом Градишту.

– У Нишу, мом родном граду, много сам научио од тренера Владана Милића, доктора одбојке. У Великом Градишту провео сам две лепе године и добио шансу да заиграм на главној сцени, после сам прешао у крагујевачки Раднички с којим сам освојио титулу. Као млад, али ипак зрео играч, стигао сам у Црвену звезду. Имао сам добру процену кад сам бирао клубове, ишао сам поступно, а не одмах у Звезду.

Међу београдске „црвено-беле” дошао је као замена за Томислава Докића и не само да га је успешно заменио већ је и отишао корак даље. Дао је Звезди све што је могао, али и она њему и на томе јој је, како каже, веома захвалан. Поред клупских трофеја има и четири медаље с млађим националним селекцијама (међу њима и светско кадетско злато).

– Што се тиче сениорске репрезентације, припреме почињу 1. маја, то је све што сад могу да кажем, а за остало ћемо видети. На мени је да тренирам, а селектор одлучује – каже Петковић који каже да у слободно време воли да пеца (то је и хоби прослављеног репрезентативца Вање Грбића), али да ће у наредним годинама покушати да нађе време за студије („Нисам наставио после средње школе, али имам обавезу да ту нешто урадим”).

На питање да ли је некоме посветио последњи трофеј у Црвеној звезди, одговара:

– Имам за кога да играм, то је важно. Срећан сам што имам изванредне људе око себе, али родитељи су ти који заслужују да буду на првом месту. Руку на срце, није ни њима лако, јер сам са 14 година отишао од куће. Они вероватно још теже од мене преживљавају сваку моју утакмицу.

Српска одбојка последње две деценије постиже светске резултате и редовно избацује добре одбојкаше. У Савезу истичу с поносом да ту стасавају и квалитетне личности.

– Одбојкашки свет је, ако тако могу да кажем, веома природан. Ми нисмо толико интересантни јавности као, рецимо, фудбалери или кошаркаши, али нам је и овако добро. Покушавамо да будемо реални и да уживамо у спорту који играмо. Сигуран сам да у Србији сви играју одбојку из љубави, то мора да буде јасно људима који су у спорту, да због тога можда више поштују најмлађу лигу у нашој земљи, залагање свих нас и тренера, све оно што доприноси томе да се одбојка са онима који је чине развија у правом смеру.