Товљење мржње

Разбојништво у гледалишту на недавној фудбалској утакмици Нови Пазар – Црвене звезда (0:1) на дневни ред поставља питање на које толико дуго не може да се нађе одговор да вероватно нико и не помишља да оно стварно може да се реши.

А пред нама је „вечити дерби” који сам по себи доноси и својеврсно ванредно стање у околини два највећа стадиона у земљи. Шта се на њему дешавало јесенас заиста треба да се отворе четворе очи.

После нереда на трибинама увек следе обећања да је то последњи пут да се тако нешто десило. Неко и буде кажњен, али с обзиром да проблем не само што није искорењен, него све дубље пушта корење, јасно је да то што се предузима није уопште делотворно.

Због тога треба да се потражи другачији начин за лечење. А за то је потребна и нова дијагноза.

Досадашње су, што се види и по резултатима терапије, биле погрешне или, ублажено речено, површне. Као кад би уместо уништавања услова за појаву маларије били понаособ тражени комарци који је преносе.

Пошто је бољка узела маха не може преко ноћи да јој се нађе лек. Али, што пре почне да се трага за њим, пре ће да буде и нађен.

У овом случају, а таквих примера је, на жалост, много, ископан је понор између речи и дела. Сви понављају да спорт зближава, а у ствари он раздваја.

Те поделе се негују и подстичу с највиших места. Уље у ватру сипају и државе, и међународне спортске организације, и национални савези, и клубови, и медији...

А и они којима је једини интерес у спорту да зараде. И њихов утицај је, изгледа, и постао пресудан.

Може рука у ватру да се стави да њихова намера није да тове мржњу у спорту. Али они је, ипак, хране.

Данас, можда, већина сматра да су „југ” и „север” измишљени да би супротстављене навијачке групе биле најдаље једна од друге. И да имају своју територију.

Будући да су то места с којих се најмање види шта се догађа на целом игралишту за њих улазнице најјевтиније. Некада су ту ишли они с најплићим џепом, затим ђаци, студенти, војници... Због тога тамо нису ни постављана седишта, па се простор за публику иза голова звао „стајање”.

Сада се долази да се пружи подршка „својима” да победе. За ту помоћ моле играчи, тренери, функционери, клубови, селектори, репрезентативци, руководства савеза...

Томе се прикључују и медији. Па и државници. А и знани и незнани. Поготово кад може да се маше патриотизмом.

Међу „нашима” нема места за „њихове”! Одавно је незамисливо, не само код нас, него и у целом свету, да навијачи различитих тимова буду измешани на трибини.

Фифа и континенталне фудбалске федерације у томе не виде колико је схватање о спорту извитоперено и колико самим тим и оне убризгавају отров у њега. Намере су добре, али и пут у пакао је поплочан њима.

Од неког доба је пожељно да се долази са обележјима клуба или репрезентације на стадион. Од тада је не само јасно која птица коме јату припада, него је и подела очигледна.

Откуд потреба некоме ко дође на утакмицу да носи мајицу с оваквом или онаквом „фудбалском” поруком? Као што нема никаквог спортског разлога да то некоме смета. Још мање да се на то одговори дивљањем.

Али „патриотизам”, било локални, било општи, одлично је тло за – зараду! Што је он већи боља је продаја свега – од пића до туристичких аранжмана, од перика у клупским или националним бојама до грађевинског материјала за спортске и пратеће објекте.

И онима који нису заинтересовани за спорт прија кад „њихови” победе „туђе”. И да се то оствари не бирају се средства. И онда се памти „шта су они нама урадили тад и тад” и „време је да им се врати”.

Изгубљени рат рађа реваншизам. Уметничко ремек-дело, међутим, не подстиче никога да буде надмашено. Тако и у спорту. Изгреди на трибинама су данима тема која се у јавности осветљава са свих страна и на њих се често подсећа, а лепи случајеви које дају навијачи (има и таквих) више су необични догађаји, који брзо оду у заборав, него примери које тражимо да се понове.

Ко се још сећа да су прошле године Шкоти чистили снег с игралишта да би у Новом Саду могле да играју њихова и наша репрезентација? Још мање да некоме то буде пример за углед. Или кад навијачи добровољно дају крв? Оно што је било у Новом Пазару и слични немили догађаји лако изиђу из Пандорине кутије. И увек су опасни без обзира колико је времена протекло.