Право на родољубље

У „Политици” (21. априла) новинар Љубодраг Стојадиновић дигао је свој глас против организације „Наши”, па пишем овај текст у нади да ће најстарији лист на Балкану испоштовати основни принцип новинарске етике и на исти начин објавити наш одговор. Из текста Стојадиновића je јасно да њему не сметају кривична дела и говор мржње плаћеничких структура нити неделовање државе због истих, а због чега је реално и направљен списак. Штавише, господин Стојадиновић у том свом тексту се „са подсмехом” пита по којим смо то параметрима ми стављали људе на списак.

Међутим, оно што смета Стојадиновићу и што се отворено види кроз цео текст, јесте управо то што су „Наши” у јавности, за разлику од господина Стојадиновића, одувек перципирани као организација којој сметају та кривична дела и србомрзачки говор мржње плаћеничких организација, странака и појединаца, али посебно што су „Наши” носиоци титуле „патриота”, што се види у чињеници да он кроз цео свој текст покушава да „Наше” на неки начин удаљи од идеје српства и патриотизма. Реалност је таква да о господину Стојадиновићу нико у Србији не говори као о „патриоти” или бар „непријатељу режима, непријатељу евроатлантизма, европске идеје или евроамеричке демократије”, нити било шта слично, а уз „Наше”, било да говоре непријатељи или највеће живе српске патриоте, обавезно иде термин „патриоте, патриотски, родољуби, родољубиви”.

И, шта онда пише Стојадиновић? Он у том свом циљу одузимања патриотске титуле „Нашима” помиње мисао да је „патриотизам често уточиште ниткова”. И ми верујемо да често јесте и као што је цела Србија могла да види да на нашем списку има и таквих које смо раскринкали. А онда цитира блаженопочившег патријарха Павла тумачећи некадашњу патријархову изјаву у корист тезе да би, ето, патриотизам наводно требао да буде ћутање и „утопљавање” међу онај „свој народ” који иде странпутицом и путем издаје, те закључује колико смо ми који указујемо јавности на политичка кривична дела и србомрзачки говор и делимо на ,,издајнике и патриоте” потпуно другачији од једног патријарха за којег цео српски народ зна да је водио један свети хришћански живот. Не бих да напишем коментар и своје искрено мишљење о овом пасусу господина Стојадиновића, јер ипак желим да ми текст буде „политички коректан” и као такав објављен у „Политици”.

Он даље у свом тексту и покушају да „Нашима” одузме титулу патриота, те нас у перцепцији јавности прикаже организацијом која је чак супротна патриотизму, каже да је патриотизам „неотуђиво лично право сваког човека, те да се не може имати монопол на патриотизам и да се патриотизам не може задобити силом или глупошћу”. И то је кључна ствар која разоткрива Стојадиновића, али и на величанствен начин потврђује деловање СНП „Наши” патриотским. Управо то што „Наши”, за разлику од многих других, користе то своје неотуђиво право да буду родољуби, патриоте или како год звали живу делатну љубав према својој земљи и борбу против непријатеља и непријатељских лажи. И управо то што нико никоме то право не може одузети ни силом ни глупошћу. Управо та страшна чињеница што се патриотизма увек човек сам одриче и што је то оно што човека и чини правим издајником.

Колико је уска перцепција стварности и патриотизма Љубодрага Стојадиновића најбоље показује чињеница што овај човек тврди да је – пазите сад – у ери Милошевића створена матрица по којој се људи деле на „издајнике и патриоте”. Замислите! Али, то је и разумљиво и приличи једном „утопљеном” мишљењу које не припада „маргини”, него представља главну мантру демократског друштва и проевропске крем елите, јер главни циљ НАТО структура у Србији јесте да замагле границу између патриотизма и издаје, те да термин „издаја” у потпуности избришу као нешто што уопште постоји. И ту им се онда појаве „Наши” и једним простим списком сруше цео концепт. „Зар целивањем издајеш Сина Човечијег?” – рече Господ и стави Јуду на списак издајника, а Милошевић се роди скоро две хиљаде година после тога.

*СНП „Наши”