Тиква или кондир?

У ери великих технолошких достигнућа, лако доступних информација као и огромне пренатрпаности производа, човек је константним бомбардовањем са свих страна подлегао и упао у врзино коло и постао један велики потрошач. Србин не би био Србин кад не би претеривао у свему, па и у том трошку, јер Србин жели више, боље и јаче него што је имао јуче. Исто тако Србин не би био оно што јесте да то на шта је он потрошио не виде сви.

Деведесете су, срећом, далеко иза нас. Добростојећи грађанин ове наше државе у претходних неколико година почиње да се еманципује и секуларизује. „Гучи”, „Армани” и „Праду” полако замењују „Ланвин”, „Том Форд” и „Хермес”. Из шимика се улази у старке, из „Мерцедесовог” затамњеног теренца у „мини купер”. Више се не једе ћевап већ бифтек, који се залива грапом уместо ракијом. Модеран Србин води рачуна о трендовима по свету, а богами и слепо их прати. Данас у главном граду кафетерије ничу ко печурке после кише, води се рачуна и о линији и исхрани и наравно о томе да ли је купљена поморанџа ГМО (иако није баш најјасније шта то значи). Избељују се зуби. Да. Зуби. То је оно што нам је мајка природа некада давно подарила, и то не једном, већ два пута. То је оно о чему су причали да треба да се чува, тачније испирали нам мозак тиме.

Све оно што смо као народ прихватили из тог социоекономски напреднијег Запада стоји. И треба да стоји. А да ли је чудно да је све то што смо прихватили и усвојили крајње површног карактера? Није. Такви смо. Србин о здрављу размишља тек када му, не дај боже, нешто зафали. Српски „ноблес” и „елита” посећују лекара једино када је реч о уградњи нечег новог, већег и бољег у своје тело, односно када жели да уклони не би ли тело изгледало веће, јаче и боље. И на то се дају астрономске паре. Уста и зубе свако занемарује, при томе не говорим о слабијем полу који убацивањем силних кубика ружи оно што је наследио. Уста и зубе, као улазна врата здравља. Све што нас чини, што убацујемо у себе, пролази кроз тај ентитет. Шта Србин није видео и чуо (или је свесно одбацивао) јесте то да сав тај бифтек, сав тај суши, ракови, гамбори и остале ђаконије које нам је фамозни Запад приближио, морају прво да се сажваћу па прогутају. Чиме ће то да ради – његов је избор. Док се Србин снебива да одвоји неколико десетина евра, не би ли средио то што га боли у устима, Радуловић задовољно трља руке јер је тај исти Србин јуче дао неколико стотина евра за нови ретровизор свог бе-ем-веа серије „5”. Водимо се политиком „престаће ме зуб сам од себе”, док се у ресторану утркујемо ко ће пре да плати, као да нас новчаници толико жуљају у сопственом џепу.

Након свега овога поставља се питање – да ли ће се и у погледу здравља и очувања истог тиква „покондирити” и остати кондир или ће се наставити тренд па ће се и остатак кондира „потиквити”. Да ли ће и оно мало људи са свешћу о здрављу, под притиском друштва, и последњу уштеђевину дати на покоји кубик у уснама и грудима или ће се ситуација обрнути. А није тешко. Поготово када се да одговор на друго питање. Да ли сте и ви своје зубе опрали јутрос, а да ли ћете их опрати и вечерас. Рекао сам да није тешко.